Вељко Губерина – нешто сасвим лично

„Ја, Вељко Губерина, ученик петог разреда гимназије у Карловцу, Бановина Хрватска, Краљевина Југославија, започињем данас, 27. новембра 1940. године, да пишем овај мој дневник, за успомену доцнијим поколењима.”

Овако је свој дневник започео најславнији адвокат на просторима некадашње Југославије. Његов темперамент остављао је дубоке трагове у судницама од Триглава до Ђевђелије, једнако као и знање и професионализам у одбранама окривљених. Међу њима је било и осуђеника на смрт, али и неколико десетина оних којима је успео да спасе живот.

Прозван је краљем суднице. Новински чланци о његовим завршним речима испуњавали су судске хронике дневних новина и недељника још од шездесетих година прошлог века. У току своје каријере бранио је 618 људи оптужених за убиство. Изречене су 42 смртне казне, од којих је десет брањеника стрељано. Имао је 47 ослобађајућих пресуда.

Данас, уочи стогодишњице рођења Вељка Губерине, који је био пријатељ и често саговорник писца ових редова, постоји идеја да се у Палати правде направи спомен-соба која би била посвећена њему као најпознатијем српском адвокату, чије су одбране мењале законе и ушле у анале српског правосуђа. Поднет је и званичан предлог да његово име понесе једна од улица у Београду, али до сада није било одговора од надлежних.

Ове године навршава се 99 година од његовог рођења и девет година од смрти, а рођен је 9. септембра 1925. године у Вргинмосту – срцу Кордуна. Био је син Николе, богатог трговца који се бавио извозом орахове грађе, и Миле, мајке која је била стуб породице и чланица Кола српских сестара. Поред тога што је био треће дете у породици и одан посебно мајци, стално је понављао да је „веран син Спрске православне цркве”.

Био је члан друштва „Соко”, а у школи су га звали Геније. Од првих дана школовања показивао је, како је сам рекао, изванредне радне навике и велике амбиције. Увек одличан ђак, увек први у разреду. Сећао се целог живота речи учитељице: „Од њега ће нешто бити!” У својој дечачкој занесености говорио је да ће бити министар, па га је отац често управо тако ословљавао.

Био је поносан што је уписао Карловачку гимназију, коју је похађао и Никола Тесла. Школовање је прекинуто у петом разреду, избијањем рата и доласком усташа на власт.

‒ Пуком срећом избегао је Вељко усташки нож у Карловцу и спасао се само захваљујући оскудном знању италијанског језика који је, из жеље за знањем, сам учио, и томе што су италијански војници, који су становали у кући његове мајке, дали пропуснице да са мајком и сестром изађе из Карловца. То дете је касније постало највећи српски адвокат, кривичар, трибун, искрени патриота и родољуб ‒ каже адвокат Милан Сучевић у рецензији књиге „Тако је говорио Губерина”, ауторке Славице Граховац.

Сучевић, пореклом из Госпића, и сам је доживео исту судбину пола века касније, 1991. године у Загребу, као један од најмлађих судија кривичара у Хрватској. Видео је, каже, да се по суду мотају, у униформама, људи које је недуго пре тога послао на вишегодишњу робију због тешких кривичних дела. Одмах је дао оставку и кренуо са породицом пут Србије, која их је прихватила у Београду исто као и Губерину у Јагодини 1941. године.

Обојица су изгубили завичај и оставили иза себе цео један живот, али су пронашли другу домовину. Губерина је 1956. у Београду отворио своју адвокатску канцеларију, а касније је два пута био председник Адвокатске коморе Србије.

У то време, судски тумач Славица Граховац упознала је Вељка 1988. године, на оснивачкој скупштини Друштва за неговање лепог понашања. Имала је ту част и срећу, каже, да баш њу, међу толиким паметним и образованим младим људима, примети највећи српски адвокат тог времена. Прихватила је његову понуду, завршила још један факултет – Правни, постала адвокат и остала у канцеларији Губерине и у свим његовим пројектима до краја његовог овоземаљског живота.

„Био је строг али правичан учитељ, поуздан и веран пријатељ, а сви ми, његови сарадници, били смо његова породица у добру и у злу. Тако сам кроз време учила шта значи бити патриота до краја и како се за свог брањеника бори до задњег рочишта и даље. Пропутовала сам цео свет са Губерином. Била сам члан његовог адвокатског тима у Хагу. Видела сам све континенте и запалила свеће у свим православним храмовима широм света, од Арктика до Антартика”, каже за „Политику” Славица Граховац.

Учествовала је у стварању десет томова књиге „Сведок историје”, која се односи на временски период од 1940. године, као његов дневник, а свим правницима познате су и серије књига „Бранио сам” и „То сам рекао”, у којима је изнео детаље својих најзначајнијих судских предмета, од убиства у возу број 116, случаја „Точиловац”, убиства турског амбасадора у Београду и других случајева, о којима су снимљене драматичне епизоде телевизијске серије о великим адвокатским одбранама.

У књизи „Тако је говорио Губерина”, Славица Граховац открива и његову другу димензију – човека који је имао породицу, ћерку и две унуке.

„Ти ћеш о мени говорити једнога дана...”, рекао јој је Вељко двадесетак дана пре него што је отишао. Показао јој је гомилу рукописа и материјала. Слутила је да се опрашта и схватила да је знао да неће дочекати 2016. годину. Кренуо је на тај пут последњег дана 2015.

‒ На нашем последњем састанку није ме отпратио до врата. Само је рекао: Све смо се договорили. Уради као што сам ти рекао и немој ме заборавити – прича нам Славица Граховац.

У књизи је представила њихове разговоре, али и интервјуе и текстове које је објављивао у штампи, наравно и у нашој „Политици”. Одабрала је, каже, питања и одговоре којима се објашњава политика ове земље и у којима Вељко скида велове са енигми, страхова, 

служби и самог себе.