Сећање на Антона Павловича Чехова

Писац избрушеног, наизглед једноставног стила, са изванредним даром запажања Антон Павлович Чехов, руски књижевник, напустио је овај свет пре 120 година: 15. јула 1904. Чехов је оставио неизмеран траг на литературу глобално, посебно отварајући нове путеве позоришне уметности, нове драмске облике описане као "лирска драма". Рођен је јануара 1860. у Таганрогу на југу Русије, на обали Азовског мора. Отац му је био трговац, религиозан, дисциплинован, строг, што је очекивао и од своје шесторо деце. Када је имао 16 очев посао је пропао. Породица се потом у потрази за новом стабилнијом егзистенцијом сели у Москву.

Тада средњошколац, Антон Павлович међутим, остао је у Таганрогу где наставља школовање. Издржаво се углавном подучавајући слабије ученике. Писањем се бави још као ђак. Зна се да је уређивао школске новине, као и да је био чест гост локалног позоришта. Баш у време када је остао сам у Таганрогу написао је  и први драмски текст, нажалост изгубљен: „Без оца“.

Иако би се очекивало да је такав великан књижевности у свет литературе упловио из љубави, потребе, страсти, Чехов је заправо почео да пише из егзистенцијалних разлога, због зараде. Започео је студије медицине у Москви, па му писање му постаје редован извор прихода.  Иако никада није дипломирао бавио се све време лекарском праксом. Био је познат као несебичан и неретко није наплаћивао услуге. Упркос сасвим крхком здрављу посвећено се борио са невољама својих пацијената, као у време епидемије колере. У прво време пише кратке хумореске, шаљиве приче. Потом, будући да је имао успеха, пише приповетке, драмске текстове. Нису то биле уобичајене књижевне форме. За Чеховљева дела нису карактеристични некакви осмишљени заплети, нити су његова тема биле велике приче, политика, историја, крупни актери, напротив.  Био је то, рекло би се, тих писац. Његова тема је свакодневица, обични људи, скице из живота. Реч је пре свега о делима особене атмосфере, доживљаја. За њега је типична суптилна сасвим ненаметљива психолошка анализа, прожета хумором, пародијом, скепсом која прераста и у резигнацију. Лично меланхолик, чему је несумњиво допринела болест која је одредила његов живот, тада неизлечива туберкулоза, и његова књижевна дела била су у суштини опор реализам, чак и када су изазивала смех. Писао је сажето, увек с мером. Почев од 1890. путује. Обилази Сибир, потом руски Далеки исток, острво Сахалин. Затим наставља путовање Пацификом, Индијским океаном, све до Цејлона. 

Наредне године путује Западном Европом. Исте 1891. објавуље приче „Жена са села“, „Двобој“. Када је отворен Художествени театар у Москви, знаменити МХАТ, 1897. године, Чехов постаје стални сарадник Станиславског и Немирович Данченка. Објављује „Ујка Вању“, „Галеба“, „Дивљака“...