Ракија и Европа

У Србији је 74 одсто грађана за улазак у Европску унију. Млади се прво осећају као Европљани а тек онда иде локална припаднoст иако 60–70 одсто њих није изашло из земље. Изгледа да је Србија сада пред вратима тог циља и да ће највероватније 2010. године бити вођени преговори за улазак у ЕУ. С много оптимизма о томе су говорили домаћи и страни стручњаци и политичари на скупу „Србија и ЕУ, јачање европске перспективе“ у организацији Канцеларије за европске интеграције Владе Србије и Београдског фонда за политичку изузетност. За домаће учеснике најинтересантнија су била искуства Хрватске, која ће према свим прогнозама пре нас ући у ЕУ, и Словачке, која је после разлаза с Чешком успела да се нађе у овом престижном друштву.

Хрватска се суочила са одлагањем преговора 2005. године (јер није Хагу испоручила Анту Готовину), али је њен тим за преговоре преживљавао владе. И Хрватској следи хармонизација законодавства, чак 121 акт. У правосуђу и полицији такође много тога треба променити. А како изгледа и у менталитету.

Весна Пусић, посланица у Хрватском сабору и председница Националног одбора Сабора, рекла је да је хрватско искуство апсолутно употребљиво за Србију. Суштина је да се главни преговори за улазак у ЕУ воде у земљи јер је важно утврдити да ли то хоћете или нећете. „Циљ није чланство у ЕУ него уредити своју земљу што пре.“

Весна Пусић каже како су многи рекли да их ЕУ гњави и да има другачије критеријуме за њих, што је заправо тачно. „Прве земље које су улазиле у ЕУ нису ни преговарале, само су рекле да то хоће. Ни последњих десет које су ушле у ЕУ нису имале предуслове. Румунија и Бугарска су ушле много лакше него што је то сада могуће, али се ЕУ на тим примерима научила да то није најпаметнији начин.“

Сви у региону знају шта им недостаје. „Ми сами знамо шта не функционише добро и шта је најважније поправити. На пример, у Хрватској је трајност судског звања пет година јер знамо да нам је судство катастрофа. Зато морамо увести критеријуме да суде по закону“, каже хрватска посланица.

И у Хрватској би сваки грађанин да буде европски демократа, али када дође до тога да не могу да пеку ракију, све пада у воду. Треба им, наравно, објаснити да могу да пеку, али не могу да продају без регистрације. „Зато што шири круг грађана што чешће мора имати информацију шта ЕУ тражи од нас. Пре четири године постигли смо консензус око ЕУ и претпоставили да је то готова ствар и занемарили смо комуникацију с јавношћу.“

У Хрватској је формиран Национални одбор који све надгледа, а постоји и парламентарни надзор јер је он тај који на крају верификује. На челу Националног одбора је посланик из опозиције, а сваки члан има право вета на преговарачки став који се шаље у Брисел.

Едуард Кукан, бивши министар спољних послова Словачке и бивши специјални изасланик УН за Балкан, сада посланик у словачком парламенту, са жељом да буде члан Европског парламента, каже да Словачка и Србија имају много заједничког и да зато с нама могу да деле своје искуство. Он истиче да су код њих невладине организације активно учествовале у променама и да владе треба да буду предусретљиве према њима. Кукан каже да су они средином деведесетих, када су били изоловани, само посматрали почетак пријема у НАТО. „Али, били смо спремни да идемо напред. После оснивања Вишеградског форума четири (касније проширен уласком Аустрије и Словеније), који је имао успоне и падове, све је кренуло напред. Цивилизовано смо се развели с Чешком и за Словачку је то било преимућство јер су три земље форума (Чешка, Пољска, Мађарска) већ биле у НАТО и могле су да кажу да смо ми у реду. И то је била ефикасна помоћ. Успели смо да будемо примљени у ЕУ заједно с Чесима. Желимо да будемо једнако добри као и они ако не и бољи.“

И у Словачкој су грађани говорили да ће изгубити идентитет уласком у ЕУ. „Убедили смо их тако што смо навели пример Италије која није изгубила идентитет уласком у ЕУ. Словаци имају сјајну традицију. Али, није патриотизам седети код куће и причати како ће се изгубити идентитет, јер ће подршка Словачкој бити већа када се уђе у ЕУ. Ми смо организовали културне кампање и били смо успешни с њима, а после уласка у ЕУ подршка се заиста повећала.“

Али и за убеђивање је потребан новац. Соња Лихт, председница Београдског фонда за политичку изузетност, каже да су они покушавали да припреме људе из локалне самоуправе за улазак у ЕУ. „Три године нам је требало да прикупимо средства.“ У пролеће пред изборе више од половине НВО кренуло је у кампању „Шта ја имам од европских интеграција“.

Сада је остало још мало времена да научимо лекцију. А кључна је да у Европу улази цело друштво и да ће тај посао бити лоше обављен ако нема политичког договора.