ГДЕ ЈЕ ГЕДО

Кажу да неки људи старе као ципеле, а неки као катедрале. Што, ваљда, важи и за људска удружења. Попут „Отпора”, скупа млађаних активиста грађанског патриотизма, студентског па после и народног покрета насталог у завршним данима режима Слободана Милошевића.

Где је данас, десет година од свог настанка, покрет који је импресивном количином разорно критичне, социјално креативне и инспиративно духовите кампање умногоме допринео драматичној смени власти? Где је Гедо који се, позивајући нас да изађемо на изборе 2000, у кућном тиражу од 950.000 примерака усудио да Србима поручи „Готов је”?

Када се 15 Очева оснивача „Отпора”, скојеваца вунених времена, окупило у Београду, било им је доста проблематичног српског синдрома да се славе порази, да се више цене сахране него свадбе. Хтели су победу.

Била је то једна не само генерацијска, већ и сталешка ствар. Отпораши су били деца Брозове средње класе навикнути на добре школе, скијања на Копу и летовања у Грчкој. Рођени у част славне 1968, или неку годину касније, били су већ дозрели да их позову да ратују у Вуковару. Одбили су.

Трећина њихових вршњака одмах је завршила негде од Ванкувера до Сиднеја перући судове и разносећи пице. Друга трећина подлегла је локалној депресији и спас потражила у хероину. Они су остали да се боре свесни да револуцију покрећу људи који немају шта да изгубе, а демократију они који имају шта да изгубе.

Кренули су идејом која се претварала у политичку кампању, не и организацију. Није било лидера, одлуке су доношене консензусом. Отпор је играо на српском инату. Знали су да ће људи реаговати инстинктивно. Ефекат забрањеног воћа. Док је Милошевић неке пленио с „мало морген”, њихове духовите и опоре поруке продубљавале су револт других. На таласу националног заноса поручивали су: „Отпор, јер волим Србију”.

Режиму није требало дуго да препозна софистицирану претњу која се, као баук „Отпора”, ширила Србијом. Марко М. дочекивао их је тољагама у Пожаревцу. Власт их је хапсила, пребијала и затварала, али није успевала да спречи ширење поруке коју ни ДОС није умео тако ефектно да артикулише. „Готов је.”

Опозициони политичари радили су оно што им је било у опису радног места, док су храбри клинци Србима поручивали „Живи отпор” не кријући жељу да се промени систем вредности. Лајали су пред кордонима полиције изводећи на чело колоне девојчице. Измислили су ћурку с цветом у коси па је Мира М. одмах тражила да се цвет скине с „кравице” на јогурту.

ОК. „Отпор” је пружио свој велики допринос стварању премиса за демократски преображај Србије. А даље?

„Само вас гледамо”, поручивали су отпораши пре избора 2000. После су исто понављали „багеристима” 5. октобра. Остају на сцени. Како идеја новог грађанског патриотизма не предвиђа револуцију већ еволуцију, покушавају да мотивишу младе да остану у земљи и позивају оне који су отишли да се врате. С генералима разговарају о скраћењу војног рока и цивилном служењу војске. На међународним скуповима разматра се њихова идеја да ненасилни модел преузимања власти буде употребљен у – Ираку.

Успели су. Модел ненасилног отпора, финансијски подржан и инструисан од разних пријатеља, претворио се у лого који су копиранти досад употребили у барем осам држава, са знањем овдашњег „Отпора” или без њега. Од „Обороне” у Русији, преко „Кваре” у Грузији, „Зваквана” у Зимбабвеу или покрета у Либану и Украјини до Малдива где је опозиција недавно оборила власт по дестилисаној матрици београдских отпораша.

Они су се јануара 2001. повукли. Енергија је пресахнула у корелативној вези с мотивом настанка. На скупу на Палићу престали су да постоје. Мission accomplished. Позната песница завршила је у Музеју револуције на Пашићевом тргу у Београду.

Лета 2003. „Отпор” покушава с трансформацијом. Постаје политичка странка која каже да ће „истински да брине” о обичном свету, без глобалних питања. Активисти говоре о 30 одсто подршке. Касно. Покушај да се од форме направи суштина је пропао.

Да ли је „Отпор” данас могућ? Није. Његов друштвено-политички динамизам – извините на рогобатности – и шармантна естетика били су производ једног времена. „Отпор” је као Хладни рат. Када је изгубио свој модус вивенди, када је победио Милошевића, када је тензија попустила и отпораши су се разишли.

Неке је, попут „деце цвећа” 1968, власт убацила у свој велики усисивач. Уметност асимилације. Други су се једноставно манули политике. Преостало им је да се друже. Иду једни код других на славе, задовољни својим учинком: допринели су да више никоме на пада на памет да краде изборе, изборили су се за већу слободу медија, помогли су настанку јавног мњења које је рушило политичаре с накарадним идејама укидања Дарвина у школама.

„Можда је наш највећи успех што је народ постао паметнији од политичке елите”, каже ми један од „очева оснивача”.

Да ли је тиме „Отпор” испунио своју једнократну употребу или је неки други „Отпор” и данас потребан? Јесте. Они су се повукли овенчани ловором, каткад оспоравани и од политичара чија су деца били, али плашим се да њихов полигон младалачке жустрине, чистоте и врцавог духа – свега онога што је красило „Отпор” у његовим првим данима – попуњавају други. Нова десница.

Зашто „Отпор” онда себи није обезбедио либералне наследнике? Зашто није ишколовао нове ентузијасте који се неће бавити револуционарним, већ еволутивним питањима демократије?

Политичке партије су једно. Грађанско друштво је нешто што видим као шири простор у коме би морало да буде места и за неке нове духовите отпораше који би и власт и нас подсећали на изазове овог времена. Оно што данас постоји, а подсећа на отпор, јесте на нивоу инцидента: носање мртвачког сандука због еколошких опасности у Панчеву, отпорашке мајице због насиља по школама или отпуштања професора математике, намештање прозора на амбасади Словеније после рушилачких демонстрација по Београду.

Јасно ми је да је катализатор настанка „Отпора” у оно време било зло. Као што ми је јасно да те количине зла више нема. „Некад је било једноставно. За Слобу или против њега. Сада је компликовано. Да ли си за закон о конкуренцији или не. Мораш да знаш много”, каже ми бивши отпораш. Онда питањем одговара на питање: „Зашто ме питате да ли је Србији данас потребан неки покрет као што је био наш? Зато што не верујете у институције?”

„Да”, одговарам себи, њему а и читаоцима. „Да нема кризе институција о којој сви гласно или шапатом причамо, не би нам био потребан неки нови отпор. Не као покрет грађанске непослушности, већ као коректив. Будилник који зврнда сваког дана.”

Обрадовало ме је када се после вишегодишње хибернације „Отпор” ове године јавио у Новом Саду предизборним позивом на заштиту идеја 5. октобра. Није то више био студентски или народни, већ само „Отпор”. Јавио се због „кајања”, због „велике грешке” почињене осам година раније: подршке Коштуници у коме су отпораши накнадно препознали новог Милошевића.

„Корективни ангажман” окајавања погрешних процена прошлости на изборима је поново успео. Остало је питање: имају ли стари отпораши исту чврстину и свежину која их је карактерисале пре једне деценије? Тешко. Што не значи да није време за неке њихове наследнике. Повода за њихов ангажман на прављењу цивилног друштва има на претек.

„Живим у земљи убијеној у појам. Много тога је болесно”, каже ми још један од оних 15 отпорашких „талибана”, како себе воле да зову. „Требају нам нови клинци за чишћење система.”

Ламент је ту. Назвао бих га ламентом недовршеног пројекта: друштво у чијем је стварању „Отпор” учествовао остало је недоречено, без јасног система моралних вредности. Носталгичан сам. Волео бих да „Отпор” стари као катедрала. Треба ми Гедо.