Подстанаре „деру” и газде и посредници

Колико подстанарски живот може да буде тежак, осетили су они који немају сопствени кров над главом, а били су принуђени да тумарају по разним агенцијама и прелиставају огласе не би ли пронашли какав-такав смештај. Чак и неколицина сретника, чије газде не живе „спрат изнад” или их виђају само једном месечно, истичу да им најтеже пада стално сељакање и вечита неизвесност – шта за свој новац могу да очекују. Како ствари стоје у престоничком свету некретнина, потражња за становима је и даље неупоредиво већа од понуде, што „газдама” оставља одрешене руке да за услове често недостојне живота човека, траже баснословне суме.

– Када сам у новинама видела оглас у којем се нуди „омања кућа на Дедињу, погодна за две студенткиње” није било краја мојој и другаричиној срећи. Исто вече смо кренуле да видимо шта се нуди, али када смо у потрази за кућом морале да скренемо са асфалта, да би још пола сата шипчиле кроз некакву шумицу, ситуација је постала обесхрабрујућа. При првом сусрету са „будућим домом”, само што се нисмо расплакале, јер се пред нама указала дрвена барака, са чесмом у дворишту, вратима која не могу да се закључају, а других кућа у близини није било – са горчином прича Оливера Ракић.

Овај случај није реткост, јер, како кажу упућени, потребно је много среће и упорности да се за суму до 300 евра нађе нешто пристојно. Наравно, они са дубљим џепом, којима неколико стотина евра више или мање неће истругати новчаник, могу да одаберу нешто квалитетно.

На цени су највише станови у општинама Стари град, Врачар, Савски венац, Нови Београд, као и у градском делу Палилуле. Потенцијалним подстанарима се саветује да потрагу започну преко огласа, али када позову понуђени број, уместо власника углавном се јавља агенција за издавање станова. Они за своје услуге траже од 1.500 до 2.000 динара провизије, а када клијент позове, најчешће му кажу да имају неколико баш таквих станова какве он тражи. После плаћања, ти станови су одједном „већ издати” и почиње мрцварење и одуговлачење, а цела прича се најчешће завршава тако што клијент или дигне руке од агенције или снизи критеријум по принципу „дај шта даш”, само да не би остао на улици.

У Београду постоје и агенције које раде „по реализацији”, односно, грађанин каже шта жели, а када му агент за некретнине то и пронађе, као накнаду добија половину кирије.

Међу подстанарима важи правило да је најбоље изнајмити стан без посредника односно директно од газде, али и ту постоје проблеми.

Петар Радоичић је после много перипетија нашао стан од око 30 квадрата у Новом Београду, а газде су за њега тражиле 250 евра.

– Стан је у згради, са централним грејањем и прилично пристојан, па је ова цена сасвим прихватљива. Међутим, приликом првог обиласка објекта нисам све детаљно прегледао, па сам касније видео да су неопходне још неке поправке. У дневној соби није било светла на плафону, него само лампе са стране, а када у купатилу није била узидана – прича Радоичић.

Он је претходно газдама платио 500 евра, за кирију и депозит, али када је од њих захтевао да стан доведу у пристојно стање деловали су увређено.

– Поправке су коначно обављене али се власници и даље понашају као да сам им тражио богзна шта, а у ствари сам захтевао минималне услове, будући да сам дао поприличну своту новца – истиче он.

Најбоље решење за подстанаре било би организовање и тражење заштите пред законом, јер се често газде према њима односе као према неким мање важним грађанима.

Мирко Мирковић, представник Извршног одбора удружења подстанара „Велеград”, каже да нико не зна колико тачно има подстанара у Београду. Према његовим речима, проблем су станодавци који не потписују никакве уговоре са закупцима и не пријављују их надлежним службама због високих пореза.

– Према подацима Института за социолошка истраживања, број становника у Београду се повећава сваке године за 10.000. Међу њима, наравно има и пуно подстанара па не знамо њихов тачан број. Удружење подстанара „Велеград” је још 2004. године тражило извештај од Завода за статистику, а одговор је гласио да подаци о броју подстанара нису обухваћени досадашњим пописом становништва – рекао је Мирковић.

У актуелном Закону о становању не постоји термин подстанар, тако да се не може говорити о заштити њихових права. Закон о становању постоји од 2. августа 1992. године, али је за оне који траже смештај незадовољавајући. Довољно је рећи да се нигде, ни једном речју подстанари не помињу, па су постали незаштићена група људи, изван закона, као да су грађани трећег реда.

– Није утврђена обавеза станодаваца да закључе уговор са подстанаром, да му морају пријавити адресу стана, да га не могу иселити у невреме. Потребно је мењати наведени закон, или га допунити новим одредбама – истакао је Мирковић.

Проблем су и агенције, које махом раде „на црно” и користе ове рупе у закону. У граду их има између 70 и 100 али не постоји државни орган који би се њима бавио или их евидентирао. Врло су покретне и често мењају седиште, назив, проширују делатност на промет некретнина и углавном раде непријављено.