Агресивно пролитијумско лобирање

Када се пише и говори о пројекту ископавања литијума у Србији врло је битно са којих позиција наступају његови заговорници, односно противници. Да ли су плаћени да бране пројекат „Јадар”, или га критикују као грађани који мисле добро својој деци? Одмах ћу разоткрити своју позицију – то је позиција грађанина ове још увек прелепе земље, коме је у интересу да му дете живи у здравој средини и да не оде из Србије. То је неплаћеничка позиција неприпадања овој или оној интересној скупини. Реч је о позицији вредносно оријентисаног социолога критички настројеног према корпоративном некрокапитализму и онима који му служе, и који сматра да је борба против технократског зла и његових последичних девијација одлика истинског патриотизма. У наредним редовима ове кратке културно-антрополошке критике агресивног пролитијумског лобирања позабавићу се заговорницима пројекта „Јадар” који наступају са супротне позиције извитопереног патриотизма. Кренућу најпре од следеће констатације ‒ патриотизам који се изграђује врећама новца, хрпама привилегија и уносним позицијама, лажни је патриотизам. То је извитоперени патриотизам предузетника који меша песак с брашном и шаље га српским војницима на фронту усред Првог светског рата. То је шићарџијски патриотизам. Уосталом, зар је љубав према домовини исто што и служење неутољивој потреби за стицањем материјалних добара науштрб домовине, односно служење туђим интересима уместо интересима домовине и народа?

Бројни аналитичари који страствено заговарају пројекат „Јадар” пре наликују „патриотима” који мешају песак с брашном и шаљу га војницима на фронт, него грађанима којима је једини интерес добробит овог друштва. Плаћени да лобирају за корпорацију „Рио Тинто” браниоци пројекта „Јадар” наступају с позиција крупног капитала па се стога праве да не виде оно што је очигледно – да је ископавање литијума штетно, неисплативо и погубно по овај народ и ову земљу. Међутим, њима је врло добро познато да се једино с лудошћу може граничити жртвовање живота народа зарад пет процената рудне ренте и производње батерија које ће бити „наше” колико и власинска вода. Њима је и те како познато да свету понестаје воде за пиће и да ће се ратови водити због ове најдрагоценије течности. Уосталом о томе слушамо последњих двадесетак година, ако не и дуже. Па и поред тога поборници литијумске бајке убеђују нас да пројектом „Јадар” не ризикујемо уништење и оно мало преосталих резерви воде за пиће којима располажемо. „Ваљда се то неће десити”, тврде у стилу стогодишњих баба које гледају у пасуљ и на тај начин проричу будућност. Но, то им не смета да у исто време „шмекерски” оптужују противнике ископавања литијума да су незналице и примитивци који не препознају савремене тенденције друштвеног развоја.

Пројектовање властитих недостатака на опоненте знак је немоћи коју испољавају апологети литијумског пројекта, између осталог и немоћи да оповргну тврдњу да је управо вода а не литијум „нафта” 21. века! Они на ово одмахују главом пунећи џепове корпоративним новцем и оптужујући све оне који су против ископавања литијума за некакав еколошки популизам. Не виде притом да су се сами претворили у корпоративне популисте који као да не живе у овој земљи па их се стога и не тиче њена будућност. Или можда намеравају да из Србије утекну чим враг буде однео шалу. У међувремену уверавају нас, јер су плаћени да нас уверавају, како је литијум улазница за просперитет, како Србија није колонија, како је „Рио Тинто” друштвено одговорна корпорација. Разуме се да овакве тврдње вреде таман колико и исказ да је Земља четвртастог облика. Јер „Рио Тинто” није одговорна корпорација и то је до сада много пута документовано широм планете, док Србија јесте колонија корпоративног капитализма. Њен суверенитет је урушен, она је полигон, лабораторија, депонија корпоративног капитализма и оно што Антонио Негри назива другим типом првобитне акумулације капитала где ресурси долазе изнутра а руковођење споља. Али то као да не види део грађана, исти онај бројни део становништва који свакодневно критикује корпоративни капитализам. У овој помало шизофреној ситуацији бирачи владајуће странке и њени функционери иступају као жестоки антиглобалисти на речима, док истовремено у пракси скидају капу корпоративном глобализму. Јер они су убедили себе, само на основу оданости партији, да су патриоте који не раде против интереса отаџбине иако управо то чине користећи се магловитим глобалистичким „аргументима” у чије мистификације на крају и сами почињу да верују.

С друге стране, овдашњи стручњаци за рударење плаћени су да раде афирмативне студије за „Рио Тинто” па се у складу с тим и понашају као фах аутисти који сматрају да је њихов посао да раде оно за шта су плаћени те да професионализам не подразумева квалитативно сагледавање ширег контекста проблема. Речју они пројекту „Јадар” приступају механички као да је у питању дестинација на Месецу, на безбедној удаљености од њих и чланова њихових фамилија. На концу, ту су и највиши представници државе који понављају да је пројекат „Јадар” започет у време претходне власти демократа. Добро, али какве то везе има са штетношћу самог ископавања литијума? Оваква „аргументовања” једино показују да напредњачка власт успешно финализује оно што је започела претходна власт демократа, а то је тотална колонизација Србије. Управо то су бирачи демократа схватили у своје време казнивши на изборима власт за коју су раније гласали. На тај начин, сасвим ненамеравано, утрли су пут напредњацима чији бирачи немају капацитет критичког преиспитивања поступака власти којој поклањају своје гласове. Истини за вољу они наслућују да ће литијумски ексер пробости срце ове земље али се наивно надају, савладани канонадом страначке пропаганде, да неће превише оштетити његове виталне делове. За разлику од њих, лобисти „Рио Тинта” плаћени су да негирају могућност застоја срца Србије након што га пробурази литијумски ексер.

На крају, слободарским грађанима Србије, истинским а не извитопереним патриотама, једино преостаје грађанска непослушност која укључује разне врсте блокада као средства отпора властима које држе литијумски ексер у рукама. Но, као што рече премијер Србије након терористичког напада на припадника жандармерије испред израелске амбасаде у Београду, слободарски дух овог народа је једно а мир и стабилност су нешто сасвим друго. Па чак и да није дословно рекао „свака част слободарском духу али мир и стабилност поретка су ипак на првом месту”, истина је да се управо у томе крије суштина његове поруке. Не би стога било нереално очекивати од власти да на будуће протестне блокаде грађана почне да гледа као на терористичке акте у циљу њихове „законске” елиминације. Мада то онда не би био изум ове власти. Западни свет се увелико креће ка технократском тоталитаризму у којем ће се сваки чин грађанског отпора неразумним потезима моћника третирати као вид тероризма који угрожава мир и стабилност корпоративног поретка. Ово репресивно виђење демократије неминовно се прелива и на колоније где пароле попут „мира” и „стабилности” попримају другачије конотације. У случају Србије оне постају „покривалице” за њено неометано претварање у рудник сировина, лабораторију и депонију корпоративног некрокапитализма. Литијумски ексер је само почетна фаза у том бизнис плану који долази извана, односно у покушају његовог реализовања изнутра ‒ на извитоперено патриотски начин, дабоме.

*Социолог