Agresivno prolitijumsko lobiranje

Kada se piše i govori o projektu iskopavanja litijuma u Srbiji vrlo je bitno sa kojih pozicija nastupaju njegovi zagovornici, odnosno protivnici. Da li su plaćeni da brane projekat „Jadar”, ili ga kritikuju kao građani koji misle dobro svojoj deci? Odmah ću razotkriti svoju poziciju – to je pozicija građanina ove još uvek prelepe zemlje, kome je u interesu da mu dete živi u zdravoj sredini i da ne ode iz Srbije. To je neplaćenička pozicija nepripadanja ovoj ili onoj interesnoj skupini. Reč je o poziciji vrednosno orijentisanog sociologa kritički nastrojenog prema korporativnom nekrokapitalizmu i onima koji mu služe, i koji smatra da je borba protiv tehnokratskog zla i njegovih posledičnih devijacija odlika istinskog patriotizma. U narednim redovima ove kratke kulturno-antropološke kritike agresivnog prolitijumskog lobiranja pozabaviću se zagovornicima projekta „Jadar” koji nastupaju sa suprotne pozicije izvitoperenog patriotizma. Krenuću najpre od sledeće konstatacije ‒ patriotizam koji se izgrađuje vrećama novca, hrpama privilegija i unosnim pozicijama, lažni je patriotizam. To je izvitopereni patriotizam preduzetnika koji meša pesak s brašnom i šalje ga srpskim vojnicima na frontu usred Prvog svetskog rata. To je šićardžijski patriotizam. Uostalom, zar je ljubav prema domovini isto što i služenje neutoljivoj potrebi za sticanjem materijalnih dobara nauštrb domovine, odnosno služenje tuđim interesima umesto interesima domovine i naroda?

Brojni analitičari koji strastveno zagovaraju projekat „Jadar” pre nalikuju „patriotima” koji mešaju pesak s brašnom i šalju ga vojnicima na front, nego građanima kojima je jedini interes dobrobit ovog društva. Plaćeni da lobiraju za korporaciju „Rio Tinto” branioci projekta „Jadar” nastupaju s pozicija krupnog kapitala pa se stoga prave da ne vide ono što je očigledno – da je iskopavanje litijuma štetno, neisplativo i pogubno po ovaj narod i ovu zemlju. Međutim, njima je vrlo dobro poznato da se jedino s ludošću može graničiti žrtvovanje života naroda zarad pet procenata rudne rente i proizvodnje baterija koje će biti „naše” koliko i vlasinska voda. Njima je i te kako poznato da svetu ponestaje vode za piće i da će se ratovi voditi zbog ove najdragocenije tečnosti. Uostalom o tome slušamo poslednjih dvadesetak godina, ako ne i duže. Pa i pored toga pobornici litijumske bajke ubeđuju nas da projektom „Jadar” ne rizikujemo uništenje i ono malo preostalih rezervi vode za piće kojima raspolažemo. „Valjda se to neće desiti”, tvrde u stilu stogodišnjih baba koje gledaju u pasulj i na taj način proriču budućnost. No, to im ne smeta da u isto vreme „šmekerski” optužuju protivnike iskopavanja litijuma da su neznalice i primitivci koji ne prepoznaju savremene tendencije društvenog razvoja.

Projektovanje vlastitih nedostataka na oponente znak je nemoći koju ispoljavaju apologeti litijumskog projekta, između ostalog i nemoći da opovrgnu tvrdnju da je upravo voda a ne litijum „nafta” 21. veka! Oni na ovo odmahuju glavom puneći džepove korporativnim novcem i optužujući sve one koji su protiv iskopavanja litijuma za nekakav ekološki populizam. Ne vide pritom da su se sami pretvorili u korporativne populiste koji kao da ne žive u ovoj zemlji pa ih se stoga i ne tiče njena budućnost. Ili možda nameravaju da iz Srbije uteknu čim vrag bude odneo šalu. U međuvremenu uveravaju nas, jer su plaćeni da nas uveravaju, kako je litijum ulaznica za prosperitet, kako Srbija nije kolonija, kako je „Rio Tinto” društveno odgovorna korporacija. Razume se da ovakve tvrdnje vrede taman koliko i iskaz da je Zemlja četvrtastog oblika. Jer „Rio Tinto” nije odgovorna korporacija i to je do sada mnogo puta dokumentovano širom planete, dok Srbija jeste kolonija korporativnog kapitalizma. Njen suverenitet je urušen, ona je poligon, laboratorija, deponija korporativnog kapitalizma i ono što Antonio Negri naziva drugim tipom prvobitne akumulacije kapitala gde resursi dolaze iznutra a rukovođenje spolja. Ali to kao da ne vidi deo građana, isti onaj brojni deo stanovništva koji svakodnevno kritikuje korporativni kapitalizam. U ovoj pomalo šizofrenoj situaciji birači vladajuće stranke i njeni funkcioneri istupaju kao žestoki antiglobalisti na rečima, dok istovremeno u praksi skidaju kapu korporativnom globalizmu. Jer oni su ubedili sebe, samo na osnovu odanosti partiji, da su patriote koji ne rade protiv interesa otadžbine iako upravo to čine koristeći se maglovitim globalističkim „argumentima” u čije mistifikacije na kraju i sami počinju da veruju.

S druge strane, ovdašnji stručnjaci za rudarenje plaćeni su da rade afirmativne studije za „Rio Tinto” pa se u skladu s tim i ponašaju kao fah autisti koji smatraju da je njihov posao da rade ono za šta su plaćeni te da profesionalizam ne podrazumeva kvalitativno sagledavanje šireg konteksta problema. Rečju oni projektu „Jadar” pristupaju mehanički kao da je u pitanju destinacija na Mesecu, na bezbednoj udaljenosti od njih i članova njihovih familija. Na koncu, tu su i najviši predstavnici države koji ponavljaju da je projekat „Jadar” započet u vreme prethodne vlasti demokrata. Dobro, ali kakve to veze ima sa štetnošću samog iskopavanja litijuma? Ovakva „argumentovanja” jedino pokazuju da naprednjačka vlast uspešno finalizuje ono što je započela prethodna vlast demokrata, a to je totalna kolonizacija Srbije. Upravo to su birači demokrata shvatili u svoje vreme kaznivši na izborima vlast za koju su ranije glasali. Na taj način, sasvim nenameravano, utrli su put naprednjacima čiji birači nemaju kapacitet kritičkog preispitivanja postupaka vlasti kojoj poklanjaju svoje glasove. Istini za volju oni naslućuju da će litijumski ekser probosti srce ove zemlje ali se naivno nadaju, savladani kanonadom stranačke propagande, da neće previše oštetiti njegove vitalne delove. Za razliku od njih, lobisti „Rio Tinta” plaćeni su da negiraju mogućnost zastoja srca Srbije nakon što ga proburazi litijumski ekser.

Na kraju, slobodarskim građanima Srbije, istinskim a ne izvitoperenim patriotama, jedino preostaje građanska neposlušnost koja uključuje razne vrste blokada kao sredstva otpora vlastima koje drže litijumski ekser u rukama. No, kao što reče premijer Srbije nakon terorističkog napada na pripadnika žandarmerije ispred izraelske ambasade u Beogradu, slobodarski duh ovog naroda je jedno a mir i stabilnost su nešto sasvim drugo. Pa čak i da nije doslovno rekao „svaka čast slobodarskom duhu ali mir i stabilnost poretka su ipak na prvom mestu”, istina je da se upravo u tome krije suština njegove poruke. Ne bi stoga bilo nerealno očekivati od vlasti da na buduće protestne blokade građana počne da gleda kao na terorističke akte u cilju njihove „zakonske” eliminacije. Mada to onda ne bi bio izum ove vlasti. Zapadni svet se uveliko kreće ka tehnokratskom totalitarizmu u kojem će se svaki čin građanskog otpora nerazumnim potezima moćnika tretirati kao vid terorizma koji ugrožava mir i stabilnost korporativnog poretka. Ovo represivno viđenje demokratije neminovno se preliva i na kolonije gde parole poput „mira” i „stabilnosti” poprimaju drugačije konotacije. U slučaju Srbije one postaju „pokrivalice” za njeno neometano pretvaranje u rudnik sirovina, laboratoriju i deponiju korporativnog nekrokapitalizma. Litijumski ekser je samo početna faza u tom biznis planu koji dolazi izvana, odnosno u pokušaju njegovog realizovanja iznutra ‒ na izvitopereno patriotski način, dabome.

*Sociolog