Опрезно са Вашингтоном

Полазна основа за сваку спекулацију у Русији на тему – да ли ће свет са Бараком Обамом имати више среће него са Џорџом Бушом и да ли ће се први тамнопути шеф Беле куће показати као бољи саговорник, по многима је неспорна. Наиме, одлазећи председник жарко је желео (барем према сопственим тврдњама) да буде присан пријатељ са првим човеком Русије – Владимиром Путином. Путин је то пријатељство прихватио, са дужном пажњом. Ипак, када је после осмогодишњег, практично паралелног, председниковања поменуте двојице подвучена црта, испоставило се да су међусобни политички, војни и економски односи двеју сила, управо у том периоду, спали на најнижи ниво, још од шездесетих година и времена „хладног рата”.

Додуше, питање је да ли је друговање Буша и Путина уопште могло да се прилагоди новонасталим околностима – муњевитом повратку Русије у сам врх светске политике и истовременом тамњењу америчке глобалистичке звезде.

Чињеница да су званичници у Москви председничку кампању у САД пратили са много пажње, ишчекивања и опреза, али и без претераног навијања, било за Барака Обаму, било за Џона Мекејна, само доказује да је руски врх, обузет постјељциновским прагматизмом, и сам свестан поменутих промена, као и да му ишчекивање није страна тактика.

Спремни на – неочекивано

Тако гледајући, тешко је отети се утиску да је прошлонедељно (у среду, баш на дан објављивања Обамине победе) обраћање председника Дмитрија Медведева Савету федерације и осталим највишим органима руске државе, било временски пажљиво темпирано. Приметно је, наиме, било да говор Медведева има тон прве поруке, па чак и неке врсте домаћег задатка, новоизабраном америчком председнику. Домаћин Кремља је свом будућем саговорнику јасно ставио до знања шта су приоритети Русије, на унутрашњем и спољнополитичком плану, као и шта највећа држава на свету очекује од нове америчке администрације.

На свој начин поруку Обами упутили су и обични грађани Русије. У једном недавном истраживању јавног мњења које је обухватило 3.680 грађана, чак је 57 одсто њих изразило сумњу да ће нови амерички председник било шта променити у односима између две земље. Други су били још критичкији, а једва 14 одсто испитаних сматра да би нешто могло да се поправи, па и то само захваљујући чињеници да је Обамин претходник усмерио САД у прави ћорсокак у који тешко да може дубље да се зађе.

Негде између званичне државе и обичних грађана обавезно стоје пословично сумњичави политички аналитичари и стручњаци сличног профила. Они у првим реакцијама на резултате америчких избора позивају на – опрезност. Виктор Кремењук, из Института за САД и Канаду Руске академије наука (РАН), на пример, сматра да је све могуће, па и – најгоре. „Мислим да ће много шта што ће Обама учинити на унутрашњем и спољном плану бити – неочекивано. Како за савезнике тако и за противнике”, каже Кремењук.

Његов колега Вјачеслав Никонов, председавајући фонда „Политика”, тврди да није изненађен победом Обаме, али и да не очекује веће промене. И он сматра да би, у првом реду, требало очекивати побољшање имиџа САД, ако ни због чега другог а оно због чињенице да је тешко бити лошији председник од Џорџа Буша.

Снага за промене

Јелина Кириченко из Центра за северноамеричка истраживања Института за светску економију и међународне односе РАН, подсећа да је током председничке кампање Обама изрекао доста тешких речи на рачун Русије, али очекује и да ће се право лице будуће спољне политике САД показати тек када новоизабрани председник буде формирао тим који ће се бавити овим пословима и устоличи се у Белој кући 20. јануара. А дотле, вреди сачекати.

Ни Михаил Маргелов, председавајући Комитета за међународне послове Савета федерације, не сматра да ће долазак Барака Обаме на чело САД аутоматски значити и побољшање америчко-руских односа, већ да ће тај процес тећи нешто спорије. „Превише противречних ствари се нагомилало у односима двеју сила. Не би требало очекивати веће отопљење, него пре наставак сарадње у појединим областима, попут неширења оружја за масовно уништење и борбе против међународног тероризма. Заједнички ће се радити и на крупним регионалним и глобалним проблемима у различитим међународним институцијама”, закључује Маргелов.

Укратко, Руси у Барака Обаму полажу извесне наде, али му, барем за сада, не верују претерано. А и зашто би. У Москви јасно знају шта хоће и шта могу. У Вашингтону много шта тек треба да се искристалише. Обамина победа свакако представља историјски преокрет после којег је много шта могуће. Са друге стране, Обама није појединац, иза њега стоји Републиканска партија, моћна пропагандна машинерија, крупни капитал, као и већина „обојених” америчких грађана, којих је сваким даном све више.

Руси су показали да имају снагу да се мењају. Волели би да сличну снагу покажу и Американци. У међувремену, одлучују се на – опрез.

-----------------------------------------------------------

„Обојена” револуција

Да ли због боје коже Барака Обаме, или његових ставова, тек у појединим руским гласилима су се појавили и наслови типа: „Америчка обојена револуција”, очигледна алузија на покушаје Вашингтона да путем мирних политичких преврата, попут оних у Србији 2000, Грузији 2003. Украјини 2004-2005 и Таџикистану 2005, прошири свој утицај у некадашњем социјалистичком дворишту. Да ли ће сада тај процес кренути другим смером? 

--------------------------------------------------------------

Вашингтон спреман да испровоцира сукоб Русије и Украјине

Вашингтон је спреман да испровоцира војни сукоб између Украјине и Русије, сматра Јевгениј Миниченко, директор Међународног института за политичке експертизе из Москве. По оцени Миниченка, поменути сукоб могућ је без обзира на то да ли ће следећи амерички председник бити Барак Обама или Џон Мекејн.

Унутар америчког естаблишмента тренутно преовладава, углавном, антируско расположење и политика притисака на Русију биће настављена и после данашњих избора. „Није случајно што немали број представника америчке елите у последње време тврди како је (после недавног рата у Грузији) Украјина – следећа. Они такве речи понављају просто као неку врсту заклетве“, изјавио је руски политиколог у интервјуу листу „Нови регион“.  

„Докле год је на власти у Украјини антируски расположени председник (Виктор Јушченко), а према уставу он на том месту може да остане још најмање годину дана, вероватност провоцирања оружаног конфликта са Русијом остаје велика“, сматра Миниченко и додаје да на изазивање војних конфликата америчку елиту наводи логика финансијске кризе.

„Из глобалне кризе светског капитализма (тридесетих година прошлог века) Америка је успела да исплива захваљујући Другом светском рату, који је омогућио велики раст њене економије. Слично томе – и сада се размишља о решавању унутрашњих проблема управо изазивањем ратних сукоба“, закључује руски експерт.