Oprezno sa Vašingtonom

Polazna osnova za svaku spekulaciju u Rusiji na temu – da li će svet sa Barakom Obamom imati više sreće nego sa Džordžom Bušom i da li će se prvi tamnoputi šef Bele kuće pokazati kao bolji sagovornik, po mnogima je nesporna. Naime, odlazeći predsednik žarko je želeo (barem prema sopstvenim tvrdnjama) da bude prisan prijatelj sa prvim čovekom Rusije – Vladimirom Putinom. Putin je to prijateljstvo prihvatio, sa dužnom pažnjom. Ipak, kada je posle osmogodišnjeg, praktično paralelnog, predsednikovanja pomenute dvojice podvučena crta, ispostavilo se da su međusobni politički, vojni i ekonomski odnosi dveju sila, upravo u tom periodu, spali na najniži nivo, još od šezdesetih godina i vremena „hladnog rata”.

Doduše, pitanje je da li je drugovanje Buša i Putina uopšte moglo da se prilagodi novonastalim okolnostima – munjevitom povratku Rusije u sam vrh svetske politike i istovremenom tamnjenju američke globalističke zvezde.

Činjenica da su zvaničnici u Moskvi predsedničku kampanju u SAD pratili sa mnogo pažnje, iščekivanja i opreza, ali i bez preteranog navijanja, bilo za Baraka Obamu, bilo za Džona Mekejna, samo dokazuje da je ruski vrh, obuzet postjeljcinovskim pragmatizmom, i sam svestan pomenutih promena, kao i da mu iščekivanje nije strana taktika.

Spremni na – neočekivano

Tako gledajući, teško je oteti se utisku da je prošlonedeljno (u sredu, baš na dan objavljivanja Obamine pobede) obraćanje predsednika Dmitrija Medvedeva Savetu federacije i ostalim najvišim organima ruske države, bilo vremenski pažljivo tempirano. Primetno je, naime, bilo da govor Medvedeva ima ton prve poruke, pa čak i neke vrste domaćeg zadatka, novoizabranom američkom predsedniku. Domaćin Kremlja je svom budućem sagovorniku jasno stavio do znanja šta su prioriteti Rusije, na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu, kao i šta najveća država na svetu očekuje od nove američke administracije.

Na svoj način poruku Obami uputili su i obični građani Rusije. U jednom nedavnom istraživanju javnog mnjenja koje je obuhvatilo 3.680 građana, čak je 57 odsto njih izrazilo sumnju da će novi američki predsednik bilo šta promeniti u odnosima između dve zemlje. Drugi su bili još kritičkiji, a jedva 14 odsto ispitanih smatra da bi nešto moglo da se popravi, pa i to samo zahvaljujući činjenici da je Obamin prethodnik usmerio SAD u pravi ćorsokak u koji teško da može dublje da se zađe.

Negde između zvanične države i običnih građana obavezno stoje poslovično sumnjičavi politički analitičari i stručnjaci sličnog profila. Oni u prvim reakcijama na rezultate američkih izbora pozivaju na – opreznost. Viktor Kremenjuk, iz Instituta za SAD i Kanadu Ruske akademije nauka (RAN), na primer, smatra da je sve moguće, pa i – najgore. „Mislim da će mnogo šta što će Obama učiniti na unutrašnjem i spoljnom planu biti – neočekivano. Kako za saveznike tako i za protivnike”, kaže Kremenjuk.

Njegov kolega Vjačeslav Nikonov, predsedavajući fonda „Politika”, tvrdi da nije iznenađen pobedom Obame, ali i da ne očekuje veće promene. I on smatra da bi, u prvom redu, trebalo očekivati poboljšanje imidža SAD, ako ni zbog čega drugog a ono zbog činjenice da je teško biti lošiji predsednik od Džordža Buša.

Snaga za promene

Jelina Kiričenko iz Centra za severnoamerička istraživanja Instituta za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose RAN, podseća da je tokom predsedničke kampanje Obama izrekao dosta teških reči na račun Rusije, ali očekuje i da će se pravo lice buduće spoljne politike SAD pokazati tek kada novoizabrani predsednik bude formirao tim koji će se baviti ovim poslovima i ustoliči se u Beloj kući 20. januara. A dotle, vredi sačekati.

Ni Mihail Margelov, predsedavajući Komiteta za međunarodne poslove Saveta federacije, ne smatra da će dolazak Baraka Obame na čelo SAD automatski značiti i poboljšanje američko-ruskih odnosa, već da će taj proces teći nešto sporije. „Previše protivrečnih stvari se nagomilalo u odnosima dveju sila. Ne bi trebalo očekivati veće otopljenje, nego pre nastavak saradnje u pojedinim oblastima, poput neširenja oružja za masovno uništenje i borbe protiv međunarodnog terorizma. Zajednički će se raditi i na krupnim regionalnim i globalnim problemima u različitim međunarodnim institucijama”, zaključuje Margelov.

Ukratko, Rusi u Baraka Obamu polažu izvesne nade, ali mu, barem za sada, ne veruju preterano. A i zašto bi. U Moskvi jasno znaju šta hoće i šta mogu. U Vašingtonu mnogo šta tek treba da se iskristališe. Obamina pobeda svakako predstavlja istorijski preokret posle kojeg je mnogo šta moguće. Sa druge strane, Obama nije pojedinac, iza njega stoji Republikanska partija, moćna propagandna mašinerija, krupni kapital, kao i većina „obojenih” američkih građana, kojih je svakim danom sve više.

Rusi su pokazali da imaju snagu da se menjaju. Voleli bi da sličnu snagu pokažu i Amerikanci. U međuvremenu, odlučuju se na – oprez.

-----------------------------------------------------------

„Obojena” revolucija

Da li zbog boje kože Baraka Obame, ili njegovih stavova, tek u pojedinim ruskim glasilima su se pojavili i naslovi tipa: „Američka obojena revolucija”, očigledna aluzija na pokušaje Vašingtona da putem mirnih političkih prevrata, poput onih u Srbiji 2000, Gruziji 2003. Ukrajini 2004-2005 i Tadžikistanu 2005, proširi svoj uticaj u nekadašnjem socijalističkom dvorištu. Da li će sada taj proces krenuti drugim smerom? 

--------------------------------------------------------------

Vašington spreman da isprovocira sukob Rusije i Ukrajine

Vašington je spreman da isprovocira vojni sukob između Ukrajine i Rusije, smatra Jevgenij Miničenko, direktor Međunarodnog instituta za političke ekspertize iz Moskve. Po oceni Miničenka, pomenuti sukob moguć je bez obzira na to da li će sledeći američki predsednik biti Barak Obama ili Džon Mekejn.

Unutar američkog establišmenta trenutno preovladava, uglavnom, antirusko raspoloženje i politika pritisaka na Rusiju biće nastavljena i posle današnjih izbora. „Nije slučajno što nemali broj predstavnika američke elite u poslednje vreme tvrdi kako je (posle nedavnog rata u Gruziji) Ukrajina – sledeća. Oni takve reči ponavljaju prosto kao neku vrstu zakletve“, izjavio je ruski politikolog u intervjuu listu „Novi region“.  

„Dokle god je na vlasti u Ukrajini antiruski raspoloženi predsednik (Viktor Juščenko), a prema ustavu on na tom mestu može da ostane još najmanje godinu dana, verovatnost provociranja oružanog konflikta sa Rusijom ostaje velika“, smatra Miničenko i dodaje da na izazivanje vojnih konflikata američku elitu navodi logika finansijske krize.

„Iz globalne krize svetskog kapitalizma (tridesetih godina prošlog veka) Amerika je uspela da ispliva zahvaljujući Drugom svetskom ratu, koji je omogućio veliki rast njene ekonomije. Slično tome – i sada se razmišlja o rešavanju unutrašnjih problema upravo izazivanjem ratnih sukoba“, zaključuje ruski ekspert.