Где су корени српске неслоге

На овај чланак и мој смели покушај да нешто кажем о једном – сви ћемо се, надам се, сложити – суштинском проблему српског народа, његове неслоге, подстакао ме је одлично вођени разговор Дубравке Лакић (јануара 2008. године) са Петером Хандкеом. Овај искрени писац – кога многи грађани Србије већ знају и са правом цене – гаји необичну љубав за српски народ и Србе, називајући их чак „најстварнијим људима у Европи”.

Хандке, међутим, уочава и једну нашу суштинску ману која се зове неслога, па уз хвалу, додаје следеће значајне речи: „Потребно је и веома важно да се заволите међу собом. Нема довољно међусобне љубави у Србији”. На наредно право питање Дубравке Лакић: „Шта мислите да је разлог за то, српски менталитет, некаква `генетска грешка`”, Петер Хандке одговара да није у питању српски менталитет или генетска грешка, већ чињеница да се Србија налази у средишту Европе, увек кроз целу историју, негде „између”. Али, мисли Хандке, „то не би било ништа страшно када бисте се ујединили и када бисте следили дивну идеју: Хајде да будемо заједно”.

Лепе и тачне речи Петера Хандкеа, али одговор на питање корена српске неслоге он није пружио на, за мене, задовољавајући начин. Има ли уопште правог одговора на ово важно питање јер, ако га има, онда има изгледа и за исправљање наше суштинске мане: неслоге.

Човек који хоће да мисли увек тражи узрок некој појави, како у своме унутарњем животу, тако и у спољашњем животу свога народа и нације. Постоји ли један или више узрока вековној српској неслози? Смело стављам на прво место могућег узрока неслоге – завидљивост. Подсећам (и религиозне и нерелигиозне Србе) да завист и гордост хришћани стављају у сам врх „седам смртних грехова”. С пуним правом, јер нема човека рођеног од жене, на целој земаљској кугли, који се није суочио (несвесно, а боље свесно) са гордошћу и завишћу. Ако су ове црте људског карактера тако универзалне као што их сматра хришћанско учење, али и савремена психологија, зашто би они били греси, и то „смртни греси”?

Питањима никад краја. Где су корени гордости и завидљивости у човековом бићу? Зашто је, према јудеохришћанском веровању, Луцифер (светлоноша) први сагрешио, а онда, за њим и сви људи (Његош у „Лучи”)? Каже се – из зависти. Има ли још, човековом разуму ближи, узроци зависти? Да, има, то су доживљајна искуства (најјача, јер и најстарија) новорођенчета, најкасније до краја треће или пете године живота. Неизбежне грешке родитеља – не греше сви родитељи на исти начин – рано пробуде у детету (јер је дете „упијајући ум” првих година после рођења) завист, а потом љубомору (завист је свакако старија од љубоморе), а онда она траје целог живота.

Ако је приближно тако како нам и теологија и савремена психологија кажу (а између осталих психолога, најдаровитији настављач Фројдовог учења, Меланија Клајн убедљиво пише и књизи „Завист и захвалност”) да је завист „природна” особина „природног” човека – појединца, да ли се ова истина сме пренети на народе, конкретно, на српски народ? Али, ако је завист збиља општа за све људе, и она се може пренети и на народе, зашто би српски народ, међу многобројним народима света, био и најзавидљивији народ? Нико то, истина, и не тврди.

Враћам се на српску неслогу у чијем корену налазим завист. Мислим да је сувишно доказивати постојање српске неслоге, такорећи, „од почетка” српског постојања, преко „косовске издаје” (не могу да не поновим да је већина историчара – не свих – против тврдње о издаји Вука Бранковића) до стравичне поделе међу Србима, у најгоре време њиховог опстанка, за време Другог светског рата.

Окренимо лист, па расправљајмо о српском сиромаштву кроз векове његове историје. Не чини ли човека завидљивим сопствено сиромаштво, у односу на богатство и сумњиво богаћење његових земљака? Не потцењујем овај чинилац у покушају објашњења српске зависти, али није ми убедљив, нити довољан разлог, а ево зашто. У оним, релативно мирним и економски стабилним односима у држави – у предратној Југославији за време фамозне Титове владавине (гласовите, али и чувене по злу – објашњење латинске речи famosus) – мисли ли неко од Срба да је било међу нама мање завидљивости? Може ли неко да потврди да у богатим земљама света, нарочито међу блиским људима, има мање завидљивости него у сиромашним земљама? Можда има, али то би требало и доказати.

Зашто су, дакле, Срби „од почетка” – несложни? Завист, као врло вероватан узрок, ипак нам није довољан. Можда су Срби и зато завидљиви јер осећају да су „инфериоран народ”? Не морају то бити, али је чињеница да је у малим народима света завист према већим (и богатијим) народима приметна.

Опасност од неслоге међу Србима – нажалост, и то одавно, и у дијаспори, па ипак то не може бити „генетска грешка” – постаје још опаснија (чак и по опстанак народа) када Срби не воле себе.

„Љуби ближњега свога као самога себе” – вечна је истина и Старог и Новог завета! Ако човек и као појединац и као народ престане да воли себе (чак и са умереном дозом гордости) он, неминовно, постаје – самодеструктиван, али онда и деструктиван.

Општа, збиља неоправдано гајена мржња других народа, и то просвећених народа Америка и Европе, према српском народу после овог дубоко несрећног и „дивљег” рата у бившој Југославији (Срби никад кроз своју историју нису водили „дивљи рат”, као што су га у последњем рату водила сва три народа бивше Југославије) још увек притиска, као Сизифов камен, срца и памет Срба. Како га се ослободити? Петер Хандке, дивно и тачно (а при том идеалистично) препоручује: Волите се међусобно да би сте се ујединили и тако уједињени одолели искушењима садашњим и будућим! Како ову истину и неопходност постићи? Не видим другог пута него да сваки Србин постепено, најпре у самом себи почне да смањује завист, а онда, свакако, и осећање сопствене инфериорности. Никако не ради претеране (надкомпензоване, рекао би Алфред Адлер) супериорности и гордости, било шовинистичког типа, било оног, такође измишљеног „небеског народа”. Збиља не видим никаквог убедљивог разлога да се, погубно за народ, гаји у себи осећање инфериорности, јер Срби нису инфериоран народ. Уосталом, таквих народа уопште нема. „Сваки, па и најмањи народ – непоновљив је пут Божије замисли”, написао је Александар Солжењицин.

Да бисмо ово схватили и у себе улили (у срце и памет) ваља проучавати српску историју, све њене значајне људе, нарочито оне у култури и, на крају, објективно потврдити не мали број изванредно талентованих младих људи у Србији данас, у свим областим науке и уметности. Али, онда, пружити им и прилику да овде, у рођеној, православној Србији и остану, или када оду на даље усавршавање у иностранство, да се оданде врате. Сигурно не на последњем месту постављам „религиозно биће” сваког човека на земљи, у Србији хришћанско, православно биће, коме православна српска црква (ако се и она даље буде усавршавала!) може да пружи, као што му је увек пружала, чврст темељ и ослонац за непрестано даље поправљање и усавршавање, уз освешћени праизвор Смисла свег људског живота на земљи.