Тиха побуна против тривијализованог света

На недавном представљању књиге Петера Хандкеа „Губитак слике или Планином Сијера де Гредос”, на којој су говорили преводилац Жарко Радаковић, новинарка Сара Арсеновић и писац и књижевни критичар Марјан Чакаревић, било је речи о томе зашто је ово дело прва књига коју је аутор назвао „романом” – пикарским у овом случају, као и због чега је ова „модерна верзија Дон Кихота” уједно и Хандкеов књижевни манифест.

Главна јунакиња је моћна банкарка – истовремено обожавана и презрена – која решава да ангажује писца из Манче да исприча њену животну причу. На путу ка аутору, који води преко Сијере де Гредос, оно што започиње као задатак прераста у егзистенцијално путовање кроз језик, тишину, природу и заборављене слике које су некада чиниле срж уметности и људског искуства.

Жарко Радаковић је евоцирао успомене на путовање са Хандкеом, који је шесторицу преводилаца повео са собом на пут планине Сијере де Гредос како би заједно сви преводили ову књигу. Он је признао да је овај роман за њега ако не најважније, онда сигурно најмаркантније дело које је превео у сваком погледу и објаснио да је књига веома сложена, да ниједна пре ње није била таква у смислу реченица које су дуге по страницу и више, промишљања, стила…

Радаковић је такође истакао да се Хандке перманентно креће и бележи своја запажања:

– Тај његов сукоб са медијима је и мало инсцениран, више је то нека врста кориговања и контроле онога шта медији раде. Хандке врло свесно одлази напоље, пешачи и гледа голим оком. То је оно што је супротност медијима, онима који пишу из главе, своје верзије, а не оне које су на терену, истините… Тако је било и када је долазио толико пута на Балкан и записивао оно што је сам доживео и осетио. Од тога је касније настајао текст. Он је сентиментално везан за Југославију због својих словенских корена. У планине Сијере де Гредос одлазио је када није долазио у ове пределе. У књизи се то преплитање може препознати.

За Марјана Чакаревића ово је врло комплексна књига која спада у најсложеније Хандкеове подухвате јер испитује границе онога што подразумевамо под уметношћу, као и границе наше читалачке пажње, разумевања света, доживљаја.

– Књига је изашла 2002, а три године касније свет је славио четири века „Дон Кихота”, првог европског романа. Мислим да је Хандке желео да тим поводом прикаже како би четири века касније требало да изгледа роман. Зато кажемо да је ово и Хандкеов књижевни манифест – рекао је Чакаревић.

Он је оценио да је Хандке желео овом књигом да ода захвалност уметности која улепшава свет:

– Књига показује чему нас све учи уметност и уживање у њој, а учи нас управо љубави према свету таквом какав је, не какав бисмо ми волели да буде, него баш овом са свим ратовима, хаосом, различитим људима и догађајима. Тај свет треба волети и о томе нам Хандке све време говори!

Сара Арсеновић је указала на необичну пишчеву одлуку да за главног лика изабере жену, и то банкарку, на врхунцу каријере, моћну жену на високој финансијској лествици. Она је повукла паралелу са Прустом и феноменом нехотимичног сећања кроз који остварује везу између садашњости, прошлости и будућности.

– Прустовог јунака у делу „У потрази са изгубљеним временом” одржава у животу потрага за таквом врстом сећања. То је оно што је код наше банкарке суштинска ствар и она ће рећи: „Мене слике окрепљују.” Њој је важно да задржи свој глас и да се он чује и често то помиње аутору који пише књигу о њој. То можемо довести у везу с прошлом њом. Важно је и питање привида стварности. Да ли је стварност креираних слика важнија од стварности која се догађа око ње. Хандке стално доводи истину у питање и дивни су делови у којима он истиче важност приче – навела је Сара Арсеновић.

На путу ка аутору, који води преко Сијере де Гредос, јунакиња наилази на знакове необјављеног рата: ескадриле војних авиона, избеглице које се скривају у необичним, импровизованим склоништима и градове чији становници показују бизарне психолошке трауме. Марјан Чакаревић каже да је то један од важних слојева романа јер се Хандке пита да ли ратови икад престају или је то један рат који траје све време, само мења своје место и начине.

Овај роман је, сложили су се саговорници, и тиха побуна против тривијализованог света медија, и покушају да се речима и сликама поврати дубина постојања. Медији производе слику без садржаја, слику без искуства.