Први спољни тест за Обаму

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, новембра – Уз честитке из иностранства за победу на председничким изборима, Бараку Обами је стигао и први поприлични спољни изазов– из Москве. Тако се овде махом тумачи најава руског председника Дмитрија Медведева о постављању ракета кратког домета у Калињинграду, као одговор на најављени амерички ракетни штит у централној Европи.

Потез Кремља се, наравно, доживљава као нови доказ да се односи између две земље даље погоршавају, али се као већа оригиналност истиче његов „тајминг”, околност да је начињен „само неколико сати после окончања америчких историјских избора”. И да је тако Русија хтела да– тестира Обамину стратешку оријентацију.

Новоизабрани председник на дужност ступа тек 20. јануара, па није– бар не јавно и „на прву лопту”– реаговао на изјаву Медведева. Можда и зато што има „пуне руке посла”– у састављању будуће екипе министара и саветника и предузимању других мера за што безболнију транзицију. Текуће припреме за пренос власти сматрају се деликатнијим него обично, делимично и због тога што Обама досад није стекао искуство у руковођењу, па ни у уређивању односа са иностранством.

Још дејствујући представници Беле куће и Стејт департмента су корак Кремља оценили као „разочаравајући”, али га нису повезали са перспективама будућег шефа државе. Такву „копчу” је, међутим, направио „Вашингтон пост”.

Из уводника престоничног листа произлази теза да је пројектом за постављање нових пројектила у својој балтичкој енклави Русија хтела да „нагна будућу администрацију САД и њене НАТО савезнике да одустану од плана за постављање ракетног штита у Пољској и Чешкој”, а да је при том имала у виду „отпор многих демократа” (па и дозу „резервисаности” Обаме) тој иницијативи председника Џорџа Буша.

Посредно се наговештава да је тако Кремљ покушао да искористи овдашњи транзициони период и изврши утицај на америчку политику. И да буде „први који ће застрашити новоизабраног председника”.

Саветује се, затим, Обами да не прихвати игру у којој „Русија тежи да се постави као равноправна ослабљеној Америци”. Па да је, стога, најбоље да се на московску „сурову претњу” одговори тако што јој се „неће придати пажња до које је (премијеру) Владимиру Путину стало”.

Односи две силе пале су, слажу се аналитичари, на најнижи ниво после хладног рата. Заоштрили су се, истичу овдашњи стратези, кад је Русија профитирала на нараслим ценама енергената и тако ојачана „показала амбицију да се поново афирмише као сила какав је био нестали СССР”.

У таквој ситуацији, наводи се, дошло је до нових премеравања односа снага.

Москва се супротставила ширењу НАТО, проглашавању независности Косова, америчком „подстицању промена власти” у њеном суседству, постављању америчког ракетног штита у средњој Европи. Вашингтон се најпре успротивио „потискивању демократских процеса у Русији, па „њеним енергетским уценама”, а онда и њеној обнови „империјалних амбиција” према суседима, при чему су као такве осуђене недавна интервенција у Грузији и потоње руско признавање тамошњих области, Јужне Осетије и Абхазије за независне државе…

У току изборне кампање републикански кандидат Џон Мекејн је настојао, уз остало, да супарника представи и као „меког” према Русији, пошто „није довољно енергично реаговао” на грузијску кризу. Обама је при финишу трке изјавио да би се и он „супротставио агресији Русије у Европи”...

Износе се и претпоставке да се Москва „више припремала” за супротстављање „јастребу” Мекејну, али да је „очито” имала и спреман план за наступ према „голубу” Обами. Из тога би могао да произиђе закључак да је најновијим кораком хтела да тестира Обамину више пута исказану спремност да „дипломатијом решава и најсложеније међународне проблеме” (уз показивање ратне одлучности на авганистанском фронту, како би се „уништили талибани и Ал Каида”).

Одговорност за погоршавање односа с Москвом овде се приписује не само њој него и одлазећем Бушу. Многи, а међу њима и будући потпредседник Џозеф Бајден, пребацују му да је имао „превелико поверење” у Путина, тако да је „изгубио Русију”, тојест да је „допустио да се партнер претвори у ривала”.

Други аналитичари указују да се свет битно променио, да су многе земље ојачале, а да је утицај Америке, нарочито после инвазије на Ирак, опао тако да јој „многе ствари измичу из руку”. Чак толико да је сада Медведев „догурао”, ракетном најавом, до „прве озбиљне руске војне претње Западу после распада Совјетског Савеза”, оцена је која се овде чује.

Не пориче се, истовремено, постојање заједничких интереса. Као што су борба против тероризма, спречавање ширења оружја за масовно уништавање, учешће у дипломатским напорима за смиривање на Блиском истоку и регулисање нуклеарних питања Ирана и Северне Кореје.