Prvi spoljni test za Obamu

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, novembra – Uz čestitke iz inostranstva za pobedu na predsedničkim izborima, Baraku Obami je stigao i prvi poprilični spoljni izazov– iz Moskve. Tako se ovde mahom tumači najava ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva o postavljanju raketa kratkog dometa u Kalinjingradu, kao odgovor na najavljeni američki raketni štit u centralnoj Evropi.

Potez Kremlja se, naravno, doživljava kao novi dokaz da se odnosi između dve zemlje dalje pogoršavaju, ali se kao veća originalnost ističe njegov „tajming”, okolnost da je načinjen „samo nekoliko sati posle okončanja američkih istorijskih izbora”. I da je tako Rusija htela da– testira Obaminu stratešku orijentaciju.

Novoizabrani predsednik na dužnost stupa tek 20. januara, pa nije– bar ne javno i „na prvu loptu”– reagovao na izjavu Medvedeva. Možda i zato što ima „pune ruke posla”– u sastavljanju buduće ekipe ministara i savetnika i preduzimanju drugih mera za što bezbolniju tranziciju. Tekuće pripreme za prenos vlasti smatraju se delikatnijim nego obično, delimično i zbog toga što Obama dosad nije stekao iskustvo u rukovođenju, pa ni u uređivanju odnosa sa inostranstvom.

Još dejstvujući predstavnici Bele kuće i Stejt departmenta su korak Kremlja ocenili kao „razočaravajući”, ali ga nisu povezali sa perspektivama budućeg šefa države. Takvu „kopču” je, međutim, napravio „Vašington post”.

Iz uvodnika prestoničnog lista proizlazi teza da je projektom za postavljanje novih projektila u svojoj baltičkoj enklavi Rusija htela da „nagna buduću administraciju SAD i njene NATO saveznike da odustanu od plana za postavljanje raketnog štita u Poljskoj i Češkoj”, a da je pri tom imala u vidu „otpor mnogih demokrata” (pa i dozu „rezervisanosti” Obame) toj inicijativi predsednika Džordža Buša.

Posredno se nagoveštava da je tako Kremlj pokušao da iskoristi ovdašnji tranzicioni period i izvrši uticaj na američku politiku. I da bude „prvi koji će zastrašiti novoizabranog predsednika”.

Savetuje se, zatim, Obami da ne prihvati igru u kojoj „Rusija teži da se postavi kao ravnopravna oslabljenoj Americi”. Pa da je, stoga, najbolje da se na moskovsku „surovu pretnju” odgovori tako što joj se „neće pridati pažnja do koje je (premijeru) Vladimiru Putinu stalo”.

Odnosi dve sile pale su, slažu se analitičari, na najniži nivo posle hladnog rata. Zaoštrili su se, ističu ovdašnji stratezi, kad je Rusija profitirala na naraslim cenama energenata i tako ojačana „pokazala ambiciju da se ponovo afirmiše kao sila kakav je bio nestali SSSR”.

U takvoj situaciji, navodi se, došlo je do novih premeravanja odnosa snaga.

Moskva se suprotstavila širenju NATO, proglašavanju nezavisnosti Kosova, američkom „podsticanju promena vlasti” u njenom susedstvu, postavljanju američkog raketnog štita u srednjoj Evropi. Vašington se najpre usprotivio „potiskivanju demokratskih procesa u Rusiji, pa „njenim energetskim ucenama”, a onda i njenoj obnovi „imperijalnih ambicija” prema susedima, pri čemu su kao takve osuđene nedavna intervencija u Gruziji i potonje rusko priznavanje tamošnjih oblasti, Južne Osetije i Abhazije za nezavisne države…

U toku izborne kampanje republikanski kandidat Džon Mekejn je nastojao, uz ostalo, da suparnika predstavi i kao „mekog” prema Rusiji, pošto „nije dovoljno energično reagovao” na gruzijsku krizu. Obama je pri finišu trke izjavio da bi se i on „suprotstavio agresiji Rusije u Evropi”...

Iznose se i pretpostavke da se Moskva „više pripremala” za suprotstavljanje „jastrebu” Mekejnu, ali da je „očito” imala i spreman plan za nastup prema „golubu” Obami. Iz toga bi mogao da proiziđe zaključak da je najnovijim korakom htela da testira Obaminu više puta iskazanu spremnost da „diplomatijom rešava i najsloženije međunarodne probleme” (uz pokazivanje ratne odlučnosti na avganistanskom frontu, kako bi se „uništili talibani i Al Kaida”).

Odgovornost za pogoršavanje odnosa s Moskvom ovde se pripisuje ne samo njoj nego i odlazećem Bušu. Mnogi, a među njima i budući potpredsednik Džozef Bajden, prebacuju mu da je imao „preveliko poverenje” u Putina, tako da je „izgubio Rusiju”, tojest da je „dopustio da se partner pretvori u rivala”.

Drugi analitičari ukazuju da se svet bitno promenio, da su mnoge zemlje ojačale, a da je uticaj Amerike, naročito posle invazije na Irak, opao tako da joj „mnoge stvari izmiču iz ruku”. Čak toliko da je sada Medvedev „dogurao”, raketnom najavom, do „prve ozbiljne ruske vojne pretnje Zapadu posle raspada Sovjetskog Saveza”, ocena je koja se ovde čuje.

Ne poriče se, istovremeno, postojanje zajedničkih interesa. Kao što su borba protiv terorizma, sprečavanje širenja oružja za masovno uništavanje, učešće u diplomatskim naporima za smirivanje na Bliskom istoku i regulisanje nuklearnih pitanja Irana i Severne Koreje.