Блиски исток – очекивања од Обаме

Од нашег сталног дописника
Каиро – Прва реаговања Блиског истока на победу демократског кандидата Барака Обаме, у трци за 44. председника САД, обележава опрезни оптимизам. Пре свега, због најављених промена. „Промена”, кључна реч Обамине кампање, та порука и обећање америчком народу, дочекана је и у овом региону као помаљајућа светлост, на неком, додуше још веома далеком, хоризонту.

Реалност је, ипак, ближа. На Блиском истоку, где 60 година нема мира, очекивати брзе и драматичне промене било би, благо речено, наивно.

Арапи и Јевреји подељени су на такозване умерене и оне друге, следбенике тврде линије. Сви имају подједнако разлога да са нешто више оптимизма гледају на године у којима ће Обама бити најмоћнији човек у свету. Као и Иран, уосталом. Иран, можда, понајвише. Тако барем сада ствари стоје.

Блиски исток је последњих месеци стављен на слепи колосек светске политике. Велики играчи од којих зависи даљи ток мировног процеса били су изван терена. Чекало се на америчке изборе за Белу кућу, али и на парламентарне изборе у Израелу, који тек предстоје у фебруару, па ће преговарачки застој потрајати још који месец. У међувремену, остаје непознаница да ли ће палестински председник Махмуд Абас успети да не сиђе са те функције 9. јануара, када му формално истиче мандат. Он би да остане, то прижељкује и Арапска лига, као што већина посматрача сматра да би то било корисно за даљи ток мировног процеса, али Абасови унутрашњи љути ривали, из исламистичког покрета Хамас, неће ни да чују. Као што се види, ни у ком случају брзих и драматичних промена не може бити.   

Умерене, прозападне арапске земље, у које се обично сврставају нафтне краљевине, шеикати и емирати у Заливу, затим Египат, Јордан, Либан као и палестински (и Фатахов) лидер Абас, виде у доласку Обаме шансу да се мировни процес, са више добре воље и искрености, усмери у жељеном правцу. Запаљенији, национално и верски тврдокорнији представници, као Муслиманска браћа у Египту, Хамас у Гази и Хезболах у Либану, пак, верују да промена у Вашингтону доноси боља времена. Напросто зато што одлазећем председнику Џорџу Бушу, односно његовој републиканској администрацији, приписују најцрње епитете, као што су „криминална”, „злочиначка”, „антиарапска” и „антимуслиманска”, да не набрајамо даље.    

Што се Ирака тиче, Обама је наговестио да би повукао америчке снаге убрзо по ступању на нову дужност. Буш, који је 2003. године отворио ирачко ратно жариште, међутим, притиска власти у Багдаду да са њим што пре потпишу споразум, по коме би Американци остали у Ираку до краја 2011. године.

Сирија је посебна прича. Чини се да ће САД полако заменити еру конфронтације ером обнављања директних дипломатских контаката са Дамаском. У Сирији владају сунити, али она има најбоље односе са шиитским неарапским Ираном, па је утолико утицај ове арапске земље на догађања у региону већи.

Иран је, преко иначе пркосног и непопустљивог председника Махмуда Ахмадинежада, међу првима честитао Обами. Ниједан ирански вођа није послао честитку једном америчком лидеру, откако су 1979. године две земље прекинуле формалне дипломатске односе. Обама је у току предизборне кампање наговестио спремност да са Техераном преговара и на миран начин га приволи да попусти у тражењу решења за „нуклеарну кризу”. Иран је добио предах. Ратна опција је, до даљег, стављена ад акта.  

Израел је, с једне стране, миран. Сви станари Беле куће у прошлости водили су рачуна о безбедности Израела и његовим интересима, као апсолутном приоритету америчке спољне политике. Обама је довољно рано у својој кампањи отпустио све неверне Томе. То што је он рођен од оца Кенијца и што му је Хусеин средње име, није му сметало да обећа свесрдну бригу за Израел, па је чак у једном наступу тврдио (касније је, додуше, ту изјаву релативизовао) да ће Јерусалим бити неподељена престоница јеврејске државе, што је за Палестинце апсолутно неприхватљиво. С друге стране, прве искре нервозе већ су севнуле из Израела, баш због мирољубивих Обаминих порука Ирану. Ципи Ливни, шеф израелске дипломатије, готово је љутито узвратила да војна опција против Ирана остаје на столу.

На крају, сви се слажу да, ипак, доласком Обаме на сцену ступа ново доба. Он је себе већ представио као човека који се радије приклања дипломатији него оружју. Стога ће, како се верује, утицај и моћ радикалних струја на Блиском истоку, вероватно, под утицајем таквог председника Америке, постепено слабити.