Трамп, Украјина и литијум

Вест да се Бајден повукао из председничке трке само условно представља изненађење. Већ након прве дебате било је јасно да нема готово никаквих шанси против Трампа, тако да је право изненађење представљало његово настављање кампање.

Многи, међу којима наводно и Трампови стратези, очекивали су да ће Камала Харис заменити Бајдена, али мало је вероватно да ће то променити исход предстојећих избора. Сасвим би другачије слика изгледала да су демократе кандидовале Мишел Обаму, али очигледно им, из разлога о којима ће бити нешто више речи касније, до победе и није много стало.

Могло би се чак рећи да Камала Харис представља својеврсни пилот-пројекат који би требало да покаже демократском штабу колико су амерички бирачи спремни да подрже жену која нема белу пут. Не чуди зато да су управо те две чињенице, мада немају никакве везе са политиком коју био она евентуално водила, истакнуте у први план.

То, међутим, сведочи колико су се идеолошке и вредносне разлике изгубиле у, не само америчкој, партијској борби. Управо истицање ових природних карактеристика сведочи о расизму и џендеризму као о главним картама на које играју наводно леволиберално оријентисане демократе. Давно је, наиме примећено, да расизам није само у ставу већ и у контексту. Подстицање на гласање за некога само зато што није бео и што је жена, показује малу разлику у односу према дискриминацији, као и подстицање да се не гласа за неког само зато што није бео и што је жена, посебно ако за противничку страну то уопште није тема.

За републиканце то и није тема већ се фокусирају на досадашњу имиграциону политику и питање животног стандарда. Они бираче убеђују да је (до)садашња потпредседница имала кључну улогу у формулисању свих па и тих политика јер председник, што доказује и његово повлачење из трке, за то није био способан. Па ипак какву год политику водила стара, и какву год политику буде водила ова или она нова администрација, тешко да ће ова два питања бити решена на начин на који то очекује већина грађана САД.

Мало ко, осим туриста, мигрира зато што то лудо жели. На миграције, које представљају кост у грлу Американцима, Латиноамериканци се одлучују из нужде, а нужност која их на то упућује последица је, у великој мери, економских подела у свету, које су саставни део система у коме су САД хегемона сила. Управо те међудржавне неједнакости биле су један од важнијих извора из кога су амерички грађани, чак и они с дна друштвене лествице, црпели свој релативно висок животни стандард. Цену одржавања тог система последњих деценија, међутим, све више морају да плаћају и средњи слојеви у Америци и осталим развијеним земљама. То им се, наравно, не допада. Унутрашња стабилност се за сада одржава пребацивањем одговорности на политичаре и политике које води ова или она администрација, али стварног решења за дугорочно одржавање таквог система нема.

Решење би, бар за наредних пар деценија, било да Русија препусти своје природне ресурсе на управљање транснационалним корпорацијама, а да Кина одустане од развоја високе технологије и остане светска фабрика која прави робу за западне брендове по ниској производној цени. Из неких разлога ни Русија ни Кина нису спремне да се понашају на тај начин, па користе свој суверенитет да се супротставе таквим замислима. Што је још важније, поседују неколико хиљада нуклеарних аргумената и спремност да их употребе да би остале доследне у свом ставу.

Рат у Украјини зато није био случајан. Био је то велики мамац за крупну рибу. Риба је загризла, али сада се води тешка борба између ње и риболовца са подједнаким шансама да риба буде савладана, али и да риболовац буде повучен у хладну воду. Запад је до сада много инвестирао у украјински сукоб. Бразда је дубоко заорана и тешко је из ње изаћи све и ако у неком тренутку постане јасно да је реч о јаловом послу и погрешној инвестицији. Зато, победа Трампа даје Америци прилику и за једну и за другу опцију. Он би могао без велике штете по амерички углед и понос да се извуче из украјинског глиба, а могао би и да настави тамо где је његов претходник стао. Демократски кандидат, међутим, нема луксуз таквог избора и зато ће Трамп као председник купити Америци додатно време за доношење нимало лаке одлуке.

Србија нема нуклеарне аргументе који јој могу обезбедити да са својим ресурсима ради шта јој падне на памет. Литијум није питање да ли хоћемо или нећемо да га нека транснационална компанија ископава. Они који то питање постављају на тај начин свесно отежавају разговор о кључној теми да ли ће Србија бити само рудник сировина или ће се у њој производити батерије и нови аутомобили, односно која и каква карика ће бити у ланцу у који ће Јадар бити укључен „милом или силом”.

Најмање лицемерја у тој ствари за сада показује српска влада јер сасвим отворено литијум поставља као економско питање изузетно важно за економску будућност земље. Они који га постављају као искључиво или превасходно еколошко питање, а реч је, како о онима који би да експлоатишу руду, тако и о онима који се томе противе, само бацају прашину у очи.

Јасно је да су аутомобили на струју много профитабилнији него усмеравање производње у мање аутомобиле који мање троше и мање загађују. Али само тако се може обезбедити да шефови великих ауто и с њом повезаних индустрија и даље лете својим све скупоценијим авионима и плове својим све екстравагантнијим јахтама које, гле чуда, нису и не морају да буду на батерије.

С друге стране, може се разумети да се ископавању литијума противе они чији ће мали бизниси у области туризма или пољоприведе бити угрожени рудником. Њих је мало и свакако би требало да буду обештећени, али како разумети бригу за човекову околину оних који бацају пластику, гуму и све што стигну свуда где стигну; који пуше и пале стрњику, а кроз прозор аутомобила избацују потрошене кесе чипса и смокија, празне пакле цигарета и пикавце без икаквог осећања одговорности.

Атавистички страх блокира сваку рационалну дебату о ризицима и начинима да се они минимализују. Нажалост, много је мешетара који распирују тај страх из искључиво личних, било ситносопственичких било дневнополитичких интереса. Нажалост, они који би требало да подстичу јавну дебату имају друга, тачније не оптерећују себе никаквим пословима.

*Професор на Филозофском факултету у Београду