Бранко Цвејић је био експлозив

Бранко Цвејић играо је у „Дадову“ у Београду, ја у „Абрашевићу” из Ваљева. Касније смо се срели на факултету, ја прва година, он трећа. Захваљујући храбром Бојану Ступици који је младима пружао шансу, заједно смо играли у представи „Агамемнон”. Иако смо имали око 20 година, играли смо хор аргивских стараца са залепљеним брадама, перикама и штаповима. Када би Цвеја требао нешто да каже, нас 14 би се смејало, а он би зграбио штап и рекао: „Професоре, ако се буду смејали, напустићу представу“. Ту сам препознао његову невероватну храброст. Ако неко пожели дружење са неким кога краси човечност и праведност, то је био Цвеја. Наша генерација је тако била опредељена.

Овако је драмски уметник Војислав Воја Брајовић казивао синоћ на будванском Тргу песника, причајући о свом драгом пријатељу и колеги Бранку Цвејићу у оквиру књижевног програма 38 издања „Град театар“. Повод за разговор била је књига „Са Цвејом” посвећенa управо глумцу Бранку Цвејићу ( Београд, 25. август 1946.- Београд, 26. јул 2022.) коју је иницирала и приредила Бека Вучо. Дело је сачињено од низа ауторских текстова, а синоћ су је представили и Зоран Хамовић, и  Ксенија Радуловић. Воја Брајовић  је открио је да се с Цвејићем познавао од 1965. године.

-Цвејић је био десна рука Јована Ћирилова. Знали смо да је Ћирилов позоришни геније, а Цвеја је остваривао његове идеје. Што је тежи задатак био, то је за њега био већи изазов. Радовао се тешким ситуацијама. На фестивалу „Град театар“ у Будви играли смо „Лажног цара Шћепана малог” у режији Дејана Мијача у време инфлације. Мијач је инсистирао да Црногорци говоре на својим дијалектима, а Цвеја је имао малу улогу где је требао да каже: „Которски те провидур поздравља и по мене шаље ове даре“. Власта Велисављевић питао је зашто Цвеја говори на словеначком дијалекту, па је Цвеја претио  да ће да напусти представу, али смо га убедили да се врати. Цвеја наставља да говори текст и сви крену да се смеју, а он се окрене пут Власте и каже: „Је л’ видиш докле то доводи?”. Покушавам да објасним какав је он био експлозив, могао је да експлодира на немогућим местима. Када је Ћирилов отишао у пензију, Цвеја је наставио да ради. ЈДП је постало једно од 19 најзначајнијих позоришта света, али смо имали и великих проблема у позоришту кад је скинута једна од најбитнијих представа: „Кад су цветале тикве”, присећао се Брајовић и наставио у истом духу:

- Забрана те представе зауставила је културни напредак целог друштва. Бранко Цвејић увек је био борац и хтео да игра оно што би некоме могло засметати. Његов глумачки дар није био у другом плану. Увек је говорио да се понаша, а не да глуми. „Ја не глумим, ја се понашам”, говорио је Цвеја. То није једноставно, а он је био веома вешт у томе.

Надахнути Воја Брајовић током вечери говорио је два Шекспирова сонета, један да дочара публици шта је Цвејића дирало и узбуђивало, док је за други казао да га је Шекспир написао Цвејићу.

-Шекспир је написао сонет у којем се опрашта од својих колега глумаца. Мислим да је то написао Цвеји. Једна од најзначајних ствари ових простора јесте Град театар.Чувајте то што имате, борите се за то што имате. Будва „Град театар“, куд ћете лепше име. Он мора то да буде и биће, надам се. Он дуго траје и треба још дуго да се одржи. Једна од најзначајнијих ствари ових простора јесте баш:  Будва „Град театар“ нагласио је на крају вечери, Брајовић уз коментар да је Цвејићев допринос у раду и пројектима „Града театра“ такође био огроман.