Победа Нетанјахуа, пораз Израела

Амерички председник пропустио је прилику да уочи напуштања положаја потврди државнички легат тиме што би израелском премијеру одлучно рекао: „Доста рата у Гази”, али то је учинила његова могућа наследница у Белој кући.

Џо Бајден, описиван као највећи циониста међу америчким председницима, јесте поручио да су прекид ватре и ослобађање Хамасових талаца његови приоритети до јануара, али Бенјамин Нетанјаху је све време такве поруке игнорисао. Несугласице које су последњих месеци подигле тензије и обориле ниво сарадње стратешких партнера биле су у другом плану. Заједнички су се сликали са породицама Американаца отетих у Гази.

Нетанјаху није два дана раније помињао Камалу Харис у говору пред Конгресом, али је од ње чуо да САД бране право Израела на одбрану, али је битан начин те одбране – што је била директна референца на 40.000 убијених Палестинаца и хуманитарну кризу са којом је су појасу Газе суочено два милиона људи.

Очекивана кандидаткиња за председничку номинацију демократа му је без увијања саопштила да одбрана подразумева и право Палестинаца на самоопредељење. Обистињују се предвиђања да би Харисова, која по последњим истраживањима против Доналда Трампа има предност 44:42, наставила континуитет Бајденове спољне политике према Русији и Кини, Украјини, савезницима и НАТО-у, али да не би била спремна да, упркос свом јеврејском супругу, безрезервно подржава Нетанјахуову политику „тоталне победе” над палестинским исламистима.

Пре тога, трећег дана дуго ишчекиване посете, још под сенком Бајденове одлуке да се повуче из председничке трке, Нетанјаху је коначно добио пажњу коју је толико очајнички призивао. На позив републиканаца се четврти пут, више од Винстона Черчила, обратио члановима оба дома Конгреса, дубоко подељеног у вези с ратом у Гази, који је током девет месеци еродирао двостраначки консензус о некритичкој подршци Израелу.

Републиканци су скакали на ноге и премијера прекидали са 50 рунди аплауза дајући му легитимитет који он вешто користи да многе Израелце увери у сопствену моћ и способност. Демократе, растрзане између потребе да покажу подршку Израелу али и да оспоравају Нетанјахуа, слушале су „историјски говор” у немој тишини.

Десетине њих одбиле су да се појаве. Међу њима и бивша председница Представничког дома, утицајна Ненси Пелоси, која је Нетанјахуов говор назвала „најгором презентацијом” било ког страног државника позваног да се обрати Конгресу. Чак Шумер, лидер демократске већине у Сенату и највише пласирани Јеврејин у Вашингтону, избегао је да се рукују. Сенатор Берни Сандерс, такође Јеврејин, изјавио је да је то први пут у америчкој историји да је „ратном злочинцу дата таква почаст”.

Рашида Тлаиб, једина палестино-американка у Конгресу, држала је транспарент на чијој је једној страни писало „Ратни злочинац” а на другој „Крив за геноцид”. Око 5.000 демонстраната, не само пропалестински активисти већ и припадници јеврејских мировних покрета, протестовали су у близини Капитола. „Нетанјаху, не можеш да се сакријеш. Починио си геноцид.”

Нетанјаху је говорио очекивано: цинично и манипулативно. Није дошао у Вашингтон да би прекинуо конфликт, већ да би покушао да добије подршку да га продужи. Рат до „тоталне победе” над Хамасом, и Ираном, претњама попут Холокауста. Доследно је избегао шири контекст палестинске националне борбе сводећи је на борбу за опстанак Израела, сукоб између варварства и цивилизације. „Наши непријатељи су ваши непријатељи. Наша победа биће ваша победа.”

Ниједном није употребио реч примирје, иако има извештаја да је договор у завршној фази, на радост две трећине Израелаца који верују да је ослобађање 116 талаца (од којих је 44 у међувремену умрло), важније од настављања рата. Потврдио је да је његова визија наставак израелског војног присуства у палестинској енклави, супротно Бајденовим жељама да се по окончању конфликта организује цивилна власт, без Хамаса.

Избегао је да помене драматичну бројку палестинских жртава и тврдио да израелска армија штити цивиле. Игнорисао је податак да је 90 одсто становника Газе најмање једном било приморано да напусти домове, а неки и по десет пута. Оспорио је тврђење тужиоца Међународног кривичног суда да Израел намерно изгладњује становништво Газе и да блокира дотур хуманитарне помоћи. Антиратне активисте је без икаквих доказа прогласио за „корисне идиоте Техерана”.

Нетанјаху је дефинитивно могао да одахне када је у петак отишао за Мар-а-Лаго на Флориди да би се видео са својим драгим ауторитарним идеолошким савезником – Трампом. Била је то прилика да у атмосфери узајамне срдачности размене капе. Трамп њему ону са натписом МАГА – Учинимо Америку поново великом, он Трампу бејзбол капу на којој пише мото његовог рата: Тotal Victory, тотална победа.

Нетанјаху ће аплаузе у Конгресу тумачити као лични тријумф, као адут у борби за политичко преживљавање код куће, где је суочен са таласима демонстрација. Тишину ће прећутати иако је сврставањем на страну републиканаца нанео штету односима са САД. Небитно. Његов поларизујући говор и сусрети са америчким званичницима носили су поруку израелској јавности: моје лидерство је гарант ваше безбедности, ја сам ваш једини заштитник.

Држава чији је премијер после свега велики је губитник. Доноси живот са мачем у руци и наставак исцрпљујућег конфликта који земљу изолује и руши имиџ њене демократије. Обећава нове протесте против конзервативне, милитантне, националистичке и ауторитарне политике која нацију опасно поларизује.