Муке с поезијом

Данте Мафија, познати италијански писац, песник и есејиста приредио је "Антологију италијанске поезије 20. века" коју је на српски језик превела Милана Пилетић, а објавила издавачка кућа "Паидеија". Ово издање је прекјуче представљено на штанду "Италија" у оквиру Сајма књига. "Паидеија" и Италијански институт за културу угостили су приређивача антологије који је говорио о књизи, избору песника и критеријумима којима се руководио при прикупљању грађе за ово дело.

Данте Мафија живи у Риму и предаје на Универзитету у Салерну. Објавио је вишеструко награђиване збирке песама "Лав не пасе траву", "Драги Бодлер" (1983), "Повратак Хомера" (1984), "Исповест" (1993) и друге. Превођен је на енглески, руски, француски, грчки, шведски, словеначки и мађарски језик.

У антологију која се нашла пред читаоцима у Србији уврштене су и његове песме "Поклекнуће и лежање на гнезду", "Мртва природа", "Непочин поређења", "Мисли да одврати", "Шири се прелудијум" и "Засад окајавам".

– Милана Пилетић ми се обратила и рекла да би волела да преведе моје песме. Предложио сам јој да, уместо тога, преведе и друге песнике и тако је ова антологија изашла и на српском језику – каже у разговору за "Политику" Данте Мафија.

"Антологија италијанске поезије 20. века" обухвата радове 62 песника. Превасходно је намењена страним читаоцима који се на овај начин упознају са италијанском поезијом.

– Задовољан сам како се моја земља ове године представила на Сајму књига у Београду. Био сам овде пре 20 година. И тада сам осетио да постоји обострана жеља да се две земље јаче културно повежу, али то некако није ишло. Сада је сасвим другачија ситуација. Када бих ја лично бирао песнике којим Италија треба да се представи Србији и свет, то би били Марија Маркези, песникиња која је годинама била у менталној институцији и чије песме нико у Италији није хтео да штампа, Томазо Пињатели, који пише на наполитанском дијалекту, и Марио Спекио – објашњава Мафија.

При избору песника за поменуту антологију, Мафија се руководио својим познавањем италијанске књижевности, али и личним песничким укусом.

– За све ауторе чије сам песме уврстио у ову збирку карактеристично је то да су песници истанчане, фине технике писања који имају дар да у једну реч сажму своју душу. Мени се лично допада када моје колеге умеју да покажу колико је богат њихов свет – истиче Мафија какве песнике цени и какве је могуће пронаћи на страницама антологије.

Примећује да је у Италији, као и у већини других делова света, проза далеко популарнија од поезије, што је парадоксално ако се зна да се у  његовој земљи годишње објави 30.000 песничких наслова.

– То је та невоља са поезијом. Многи је пишу и објављују, али те се књиге уопште не купују у Италији. Песници сами себе читају. Рекао бих да у Италији постоји манија за писањем песама, а много је неталентованих. Они уносе збрку у песнички свет, немогуће је пратити све оно што се подразумева под савременом италијанском поезијом – закључује Данте Мафија.

Име за које је резервисана слава, Фредерико Гарсија Лорка, омиљени је песник Дантеа Мафије, и његов значај у светској литератури радо потцртава.