Велика руско-америчка размена шпијуна у Анкари

Русија, САД, Немачка и још један број западних земаља одлучили су се на велику размену заточеника. Реч је, према званичном америчком извору, о чак 24 особе које су се, под различитим околностима и углавном оптужене за шпијунажу, нашле у затворима поменутих и других европских држава. Детаљи саме размене нису озваничени из безбедносних разлога. Познато је само да је кључни део обављен у Анкари, главном граду Турске, чија телевизија НТВ тврди да је 10 доскорашњих заробљеника отпутовало у Русију, док их је 13 отишло у Немачку, а још троје у САД.

Најпознатија имена са америчке стране ослобођених свакако су Иван Гершкович, новинар „Волстрит џорнала”, маринац Пол Вилен и руско-америчка радио-новинарка Алсу Курмашева. Међу ослобођенима је и Вадим Красников, осуђен у Немачкој због убиства бившег чеченског командира Елимхана Хонгошвилија. Помиње се и Владимир Кара-Мурза са двоструким руско-британским држављанством, али његова судбина у тренутку док ово пишемо није сасвим извесна. Ослобођени су и брачни пар Дулцев, осуђени у Словенији да су радили за руску тајну службу.

Ово је најзначајнији случај размене осуђеника још од децембра 2022, када су размењени руски бизнисмен Виктор Бут и амерички кошаркаш Бритни Гринер, осуђен због коришћења опојних средстава.

Индиције о могућој размени појавиле су се пре неколико дана и биле су засноване на чињеници да су подаци о поменутим осуђеницима премештени из надлежних судских и затворских архива на, у том тренутку, непознато место. Било је и наговештаја да би у целу акцију могле бити умешане и власти Белорусије, Словеније, Велике Британије.

Иако званичних извештаја о поменутим дешавањима није било, медији са обе стране Атлантика третирали су поменуте спекулације као ударне вести, уз напомену да би све могло да се испостави тек као врх леденог брега, у тренутку када Америци предстоји најжешћи део председничке кампање. „Нестати тек тако из полицијских картотека није уобичајено, без обзира о каквом затворском систему се ради. Поготово што је реч о личностима које су добро познате јавности”, коментарисали су познаваоци. Спекулисало се и где би могло да дође до размене затвореника. Испоставило се да је Анкара најповољније место за једну овакву сложену акцију.

Наравно, одмах су почеле и приче о томе зашто се размена планира управо у овом тренутку, и шта би такав чин могао донети једној или другој страни. Поготово у тренутку када су САД и Русија на корак од директног војног сучељавања. Поменимо само да у Москви на Вашингтон више не гледају као на опонента или противника већ као на – директног непријатеља. Управо стога је акција размене побудила толику пажњу јавности, посебно америчке.

Питање је и зашто је све покренуто у ситуацији када је Џозеф Бајден још увек актуелни амерички председник. Зашто се није сачекао резултат предстојећих избора и будућој администрацији препустило да се бави овако осетљивим питањем? Одговор можда лежи у чињеници да је у овом тренутку Бајден спремнији на уступке него што би то био Трамп, уколико победи. Такође, једна оваква успешно обављена акција показала би обичним Американцима да је председничка администрација, иако у дефанзиви, способна да повуче јаке потезе, а то би свакако био додатни ветар у леђа кандидатури демократкиње Камале Харис.

У САД је прича о могућем повратку њихових суграђана из Русије добила и класичну идеолошку димензију. Док се боравак утамничених Руса представља малтене као нека врста одмора, дотле се руски затвори оцењују као најмрачније средњовековне тамнице, што просечног Американца додатно наводи да помисао да је њихова земља, у ствари, кренула у „хуманитарну акцију” која би требало да „недужне грађане избави из руку окрутних Руса”.

Све ово подсетило је на сличан догађај који се одиграо 9. јула 2010, када је обављена највећа размена руско-америчких заточеника још од времена хладног рата. Тада је 10 агената оптужених за шпијунажу у корист Москве, замењено за четворо осуђених за недозвољени рад у корист САД. Као у филмовима о тајним агентима, на аеродрому у Бечу нашли су се, нос уз нос, паркирани један испред другог „боинг 767” и „јаковљев-42”. Затвореници су између летелица превожени мањим аутобусом и цео посао је трајао око 90 минута. Након тога, авиони су се упутили ка својим одредиштима, ка аеродромима у јужној Енглеској и у Москви.

Пуштање заточеника, осуђених по разним основама, јесте немала епизода у предстојећем америчком председничком огледању, али и у новом распореду глобалне моћи ка којем клизи свет 21. века. Руски председник је својевремено рекао да ниједан његов земљак неће остати у страним затворима под оптужбом да је радио у корист Москве. Америчка администрација сличне изјаве није давала, али је јасно да када је у питању углед и поверење домаћег становништва, неки компромиси немају цену.