Velika rusko-američka razmena špijuna u Ankari

Rusija, SAD, Nemačka i još jedan broj zapadnih zemalja odlučili su se na veliku razmenu zatočenika. Reč je, prema zvaničnom američkom izvoru, o čak 24 osobe koje su se, pod različitim okolnostima i uglavnom optužene za špijunažu, našle u zatvorima pomenutih i drugih evropskih država. Detalji same razmene nisu ozvaničeni iz bezbednosnih razloga. Poznato je samo da je ključni deo obavljen u Ankari, glavnom gradu Turske, čija televizija NTV tvrdi da je 10 doskorašnjih zarobljenika otputovalo u Rusiju, dok ih je 13 otišlo u Nemačku, a još troje u SAD.

Najpoznatija imena sa američke strane oslobođenih svakako su Ivan Gerškovič, novinar „Volstrit džornala”, marinac Pol Vilen i rusko-američka radio-novinarka Alsu Kurmaševa. Među oslobođenima je i Vadim Krasnikov, osuđen u Nemačkoj zbog ubistva bivšeg čečenskog komandira Elimhana Hongošvilija. Pominje se i Vladimir Kara-Murza sa dvostrukim rusko-britanskim državljanstvom, ali njegova sudbina u trenutku dok ovo pišemo nije sasvim izvesna. Oslobođeni su i bračni par Dulcev, osuđeni u Sloveniji da su radili za rusku tajnu službu.

Ovo je najznačajniji slučaj razmene osuđenika još od decembra 2022, kada su razmenjeni ruski biznismen Viktor But i američki košarkaš Britni Griner, osuđen zbog korišćenja opojnih sredstava.

Indicije o mogućoj razmeni pojavile su se pre nekoliko dana i bile su zasnovane na činjenici da su podaci o pomenutim osuđenicima premešteni iz nadležnih sudskih i zatvorskih arhiva na, u tom trenutku, nepoznato mesto. Bilo je i nagoveštaja da bi u celu akciju mogle biti umešane i vlasti Belorusije, Slovenije, Velike Britanije.

Iako zvaničnih izveštaja o pomenutim dešavanjima nije bilo, mediji sa obe strane Atlantika tretirali su pomenute spekulacije kao udarne vesti, uz napomenu da bi sve moglo da se ispostavi tek kao vrh ledenog brega, u trenutku kada Americi predstoji najžešći deo predsedničke kampanje. „Nestati tek tako iz policijskih kartoteka nije uobičajeno, bez obzira o kakvom zatvorskom sistemu se radi. Pogotovo što je reč o ličnostima koje su dobro poznate javnosti”, komentarisali su poznavaoci. Spekulisalo se i gde bi moglo da dođe do razmene zatvorenika. Ispostavilo se da je Ankara najpovoljnije mesto za jednu ovakvu složenu akciju.

Naravno, odmah su počele i priče o tome zašto se razmena planira upravo u ovom trenutku, i šta bi takav čin mogao doneti jednoj ili drugoj strani. Pogotovo u trenutku kada su SAD i Rusija na korak od direktnog vojnog sučeljavanja. Pomenimo samo da u Moskvi na Vašington više ne gledaju kao na oponenta ili protivnika već kao na – direktnog neprijatelja. Upravo stoga je akcija razmene pobudila toliku pažnju javnosti, posebno američke.

Pitanje je i zašto je sve pokrenuto u situaciji kada je Džozef Bajden još uvek aktuelni američki predsednik. Zašto se nije sačekao rezultat predstojećih izbora i budućoj administraciji prepustilo da se bavi ovako osetljivim pitanjem? Odgovor možda leži u činjenici da je u ovom trenutku Bajden spremniji na ustupke nego što bi to bio Tramp, ukoliko pobedi. Takođe, jedna ovakva uspešno obavljena akcija pokazala bi običnim Amerikancima da je predsednička administracija, iako u defanzivi, sposobna da povuče jake poteze, a to bi svakako bio dodatni vetar u leđa kandidaturi demokratkinje Kamale Haris.

U SAD je priča o mogućem povratku njihovih sugrađana iz Rusije dobila i klasičnu ideološku dimenziju. Dok se boravak utamničenih Rusa predstavlja maltene kao neka vrsta odmora, dotle se ruski zatvori ocenjuju kao najmračnije srednjovekovne tamnice, što prosečnog Amerikanca dodatno navodi da pomisao da je njihova zemlja, u stvari, krenula u „humanitarnu akciju” koja bi trebalo da „nedužne građane izbavi iz ruku okrutnih Rusa”.

Sve ovo podsetilo je na sličan događaj koji se odigrao 9. jula 2010, kada je obavljena najveća razmena rusko-američkih zatočenika još od vremena hladnog rata. Tada je 10 agenata optuženih za špijunažu u korist Moskve, zamenjeno za četvoro osuđenih za nedozvoljeni rad u korist SAD. Kao u filmovima o tajnim agentima, na aerodromu u Beču našli su se, nos uz nos, parkirani jedan ispred drugog „boing 767” i „jakovljev-42”. Zatvorenici su između letelica prevoženi manjim autobusom i ceo posao je trajao oko 90 minuta. Nakon toga, avioni su se uputili ka svojim odredištima, ka aerodromima u južnoj Engleskoj i u Moskvi.

Puštanje zatočenika, osuđenih po raznim osnovama, jeste nemala epizoda u predstojećem američkom predsedničkom ogledanju, ali i u novom rasporedu globalne moći ka kojem klizi svet 21. veka. Ruski predsednik je svojevremeno rekao da nijedan njegov zemljak neće ostati u stranim zatvorima pod optužbom da je radio u korist Moskve. Američka administracija slične izjave nije davala, ali je jasno da kada je u pitanju ugled i poverenje domaćeg stanovništva, neki kompromisi nemaju cenu.