Бајденова и Путинова добродошлица за затворенике

Размењене америчке, односно руске заточенике који су враћени својим кућама у историјској размени шпијуна коју су обавили Вашингтон и Москва дочекали су лично председници, Џозеф Бајден и Владимир Путин. Већ и сама та чињеница казује какав је значај дат целом догађају.

Операција ослобађања која је, по неким тврдњама, трајала чак 18 месеци, окончана је за неколико сати. Коначна одлука пала је онога часа када су надлежни у Москви и Вашингтону ставили своје потписе на неопходне документе чији садржај се, за сада, не пушта у јавност. Вреди ипак напоменути да су се на списку оних који су могли да одахну нашли: Иван Гершкович, новинар „Волстрит џорнала”, бивши маринац Пол Вилан, опозиционари Владимир Кара-Мурза, Иља Јашин, Вадим Красиков, осуђен у Немачкој због убиства. Дакле реч је о лицима о чијој судбини је западна јавност редовно извештавана током протеклих месеци. Ту је и Рико Кригер, осуђен у Белорусији на смрт због злочина који је починио, али којег је председник Александар Лукашенко помиловао у последњи час.

Размена заточеника није ретка ствар у односима великих, па и сукобљених страна. Оно што се десило прекјуче међутим привукло је пажњу целог света. Ипак, радило се о највећој таквој акцији још од времена хладног рата. Такође, дешавањима на аеродрому у Анкари нису обухваћени само класични шпијуни. Било је ту и новинара, политичких активиста, спортиста, па и двоје деце. И сви они пристигли су у Турску из Русије, САД, Норвешке, Пољске, Словеније, Немачке.

Друштвене мреже и медији су са великим нестрпљењем чекали час примопредаје, мада исти, из безбедносних разлога, нигде није помињан. У складу са тим биле су и реакције. Наравно, сви учесници догађаја у Анкари, посебно они који су се у критичном тренутку нашли на аеродрому, стављени су у контекст дневне политике. Интернет је преплављен порукама подршке или разочарања, питања ко је у свему учествовао, колико је све коштало, ко је био надлежан да одобри размену, зашто су њоме обухваћени баш ти људи, а не неки други...

Оно што је кључно свакако је сазнање да и у тренуцима највећег сукобљавања две стране имају начин да међусобно размењују неопходне информације и да у складу са њима делују. Ако ништа друго, то улива барем неку наду да комуникација није прекинута. Напротив. „Овакве ствари најбоље се решавају у тишини”, општи је закључак.

Према саопштењима из америчке Беле куће, била је ово најделикатнија размена заточеника у руско-америчкој историји и оцењена је од стране Џозефа Бајдена као „тријумф дипломатије”. Слично задовољство је исказао и његов руски колега Владимир Путин. Немачки канцелар Олаф Шолц био је такође јасан: „Била је ово права одлука. И уколико је ико имао сумње у њену исправност, морао је да се разувери након разговора са ослобођенима.”

Наравно, обавеза сваке државе је да, уколико може, врати у домовину све оне које је послала да раде посао у иностранству, а који није увек у складу са интересима тамошњих домаћина. Уосталом руски председника се о томе одлучно изјаснио у више наврата. Али, поставља се питање да ли та „заштита” на коју рачунају они који се упуштају у шпијунске и сличне игре увек функционише. Отуд и дилема ко је све спреман да се одлучи на ризик. Или, још суптилније, да ли би и онима којима шпијунажа не пада на памет могли да затраже сличне повластице. Јер то би свакако отворило врата за најразличитије манипулације, па и уплитање држава у послове који су са друге стране онога што стандардно дефинишемо као – закон.

Размену заточеника поздравили су и они који у ову операцију ни на који начин нису били умешани. Јер ово је један од ретких позитивних догађаја који потресају свет још од почетка 2022, када је почео рат у Украјини, а који је потом нашао свој пандан и на Блиском истоку. Иако „светло у тунелу” није засијало оном снагом коју би сви волели да виде, светска јавност је охрабрена.

Свима је јасно да држање заточених по затворима не би решило ниједан конкретан проблем на терену. Наравно, уколико се у то не рачунају они који су правоснажно осуђени за убиство. Шпијуна и тајних агената, као и гласноговорника мржње увек ће бити. Размена у Анкари требало је да укаже на другу ствар, а то је да мешање људи које је држава послала на задатак и оних који су доказани криминалци никако не може да да ваљан резултат. У овом тренутку, нажалост, околности су биле управо такве.

„Талачка дипломатија” како је неки називају, није измишљотина овога века. Коришћена је у свим временима, током правих ратова, па и оног хладног. Такође, јасно је да ниједна страна неће одустати од активности везаних за задирање у тајне супарника. Догађај у Анкари остаће као сјајна тема за неке акционе филмове и романе, али делује и освешћујуће. Како за оне који верују да су свемоћни, тако и за најширу јавност.