Каријера дуга 34.000 миља под морем

Моји походи дубинама су се одвијали од Отранта до Тршћанског залива у времену од 1971. до 1986. године, када смо често прелазили те релације трагајући за „непријатељским” бродовима. Једном приликом смо демонстрирали торпедни напад на брод „Галеб” на чијој палуби је војни врх посматрао приближавање торпеда, наравно ‒ школског, са подешеном дубином да прође испод брода и да га сви посматрачи нагнути преко палубе јасно виде. По коду професије знали смо све детаље канала, пролаза и увала, како унутрашњих тако и спољних подводних топонима, могуће интересантних потенцијалним агресорима. Тешко је описати доживљај када подморница лежи на дну док су изнад нас пролазили разарачи и носачи авиона, сећа се Милан Комар, пуковник у пензији, аутор књиге „Једном подморничар...”

Рођен је у Сечњу 1947. године, завршио је гимназију у Зрењанину и тада није размишљао о морским дубинама.

„Моје детињство је било очарано свемиром, бесконачности неба... Како педесетих није било доступне телевизије, о космосу сам сазнавао путем радија у родитељској кући и са страница „Политике” која је неизоставно била сваки дан у очевим рукама. А онда нека врста авантуризма однесе нас неколико из гимназије у Морнаричку академију у Пулу. Кратак боравак на површинском ратном броду није ми „легао”, тако да тражећи нешто „дубински озбиљније” обрех се на тестирању за подморничара, савладах то и ево копче с дубинама и данас након пола века”, објашњава Комар.

Сећа се да је њега и колегу новајлију на првом роњењу командант подморнице „частио” одласком на дубину сто метара, можда и зато да нам провери понашање и храброст, док су њихови погледи били упрти у дубиномере.

„Гледајући сигурност посаде у фази зароњавања, питао сам се хоћемо ли нас двојица икада бити тако присебни, стручни и сигурни у себе. Годинама стицано знање и искуство довели су нас до нивоа супериорних актера зароњавања или изроњавања, а у нас су с поштовањем гледали млађи и нови чланови посада”, каже Комар.

На дужим подводним мисијама се, каже саговорник „Политике”, улази у процену свакога појединачно. Типични задаци од четири до пет дана под водом су најбољи тест за кандидата за сваку специјалност, па и цео колектив.

„Ишло се на задатке у трајању 10, 12 или 14 дана, комбинујући све могуће ситуације под водом и над водом у различитим рејонима, временским условима и карактеру вежби с другим снагама. Било је и ситуација да члану посаде умре отац или се породи супруга а да ови то сазнају тек по упловљавању у базу”, објашњава Комар специфичности живота „људи из дубина”.

Подморничарство Краљевине СХС је почело у Тивту 1928, касније су југословенске базе биле Пула и Сплит. На крају опет Тиват где се све и завршило у време Државне заједнице Србије и Црне Горе 2005, укидањем 88. флотиле подморница.

„У периоду СФРЈ, од 1963. до 1992. године, имали смо 13 подморница (две изграђене у Пули и 11 у Сплиту), а у моменту државне катаклизме 1991. пет великих и шест малих. На годишњим проверама борбене готовости, такозваним крстарењима, ишло се на десетодневне мисије комбиноване с дејствима других снага. Што се дубина тиче, важна је такозвана радна дубина, а то је она на коју подморница може ићи неограничен број пута са задржавањем по потреби. Оне су биле за наше подморнице: класа 821 – 160 метара, класа 831 – 270 метара, класа 911 – 105 метара. Рекорд нашег подморничарства је остварила 831 на 317 метара, а мој рекорд је 303 метра достигнут на објекту 832”, објашњава Комар.

Његова каријера на подморницама дуга 15 година (четири године помоћник и шест година главни инжењер, затим и пет година на месту штабног специјалисте за машинску технику) спада у импресивније. Наш саговорник је водио прецизну евиденцију, јединствену међу колегама, која каже да је под водом провео 6.800 сати уз пређени пут од 34.000 наутичких миља. Службовао је у Сплиту, Тивту и Београду.

„После активне подморничке службе премештен сам у Морнаричку управу управо у време припреме за пројектовање нове веће подморнице, што је требало да буде највећи експортни успех војнопривредног комплекса земље, али се нажалост догодила 1991. година и све је пропало. У задњој деценији 20. века ништа вредно није учињено за спас Ратне морнарице, гашење подморничарства се назирало”, каже Комар.

Удружење „Подморничар Србија”, чији је члан, издавач његове књиге, окупља стотинак ветерана дубина и поштовалаца подморничарства. У блиском контакту су са сличним удружењима из Тивта, Пуле и Пивке. На некадашњем југословенском Јадрану ниједна земља данас нема подморнице, али остаје сећање на времена када је било воље и стручности да се оне граде и користе.