За време НДХ почињена су три геноцида

Специјално за „Политику”

„Антисрпска кампања Домовинског покрета (ДП) траје још од времена када су неки од њих били чланови ХДЗ-а, практично од 2014, и последице те кампање се, у неким аспектима, више не могу поправити. Нарочито када је посреди стварање негативне атмосфере према ћирилици, нарочито када су посреди утицаји на попис становништва у методологији и у атмосфери и уопштено на однос према Србима и српским представницима у Републици Хрватској. То је оставило, још увек присутан, веома негативан однос какав смо имали само у деведесетим годинама и то се није променило ни након избора”, каже у интервјуу за „Политику” Милорад Пуповац, председник Српског народног већа (СНВ) у Хрватској и председник Главног одбора Самосталне демократске српске странке (СДСС), коментаришући постизборна дешавања у Хрватској, где је након предизборне антисрпске кампање Домовински покрет потписивање коалиционог споразума с ХДЗ-ом условио избацивањем СДСС-а из извршне власти.

Посебно је мучан начин на који вам је недавно продужен мандат на месту председника Одбора за људска права и права националних мањина, на које су вас делегирале колеге из Клуба заступника националних мањина. ДП се и томе противио с бизарним објашњењем да није потребно да на том месту буде припадник националне мањине. Јесте ли очекивали тада већу подршку ХДЗ-а?

Један део медија и један део политике је то схватио као питање политичког надметања, а не као питање политичке културе и то је, заправо, главни проблем у односу према српским представницима и представницима мањина у Хрватској. То што се питања партиципације у политичком животу и партиципације у извршним телима власти, било на локалном, било на националном нивоу, разуме као питање политичке кампање и политичке утакмице, а не као питање политичке културе и политичких права припадника мањина. Заборавља се да би у политичкој култури и политичким правима требало да буде страно свако стигматизовање мањинских представника или припадника било по етничкој, било по расној, било по полној, било по језичној основи, али, нажалост, премало је политичке свести у Хрватској о томе и зато добијамо ту врсту јединственог искуства у којем се, више од месец дана, питање председника саборског Одбора за људска права повлачило као релевантна тема у хрватском политичком животу.

Годинама вас прозивају, а недавно је то поновљено и за саборском говорницом, за несрећну судбину пакрачког доктора Ивана Шретера, којег су убили припадници српских јединица 1993. Желите ли то да прокоментаришете?

Па није то једина ствар због које сам прозиван од људи који у сабору поздрављају са „За дом спремни”. Није то једина ствар због које се наша сарадња с водећим странкама у Хрватској, као што је ХДЗ или СДП или неке друге мање утицајне странке, попут ХНС-а или ИДС-а, назива хрватско-српском трговачком коалицијом, аморализирајући наше политичко деловање. Последице тога осећамо на различите начине. Штета је само што тај облик криминализације политичких представника Срба у Хрватској не препознају они који би то требало да препознају, а то су кључни фактори у хрватском политичком и неполитичком животу који трују хрватско друштво, који трују младе у Хрватској и који на тај начин чине велико зло, не само нама него чине велико зло целом хрватском друштву и нарочито односима између Хрвата и Срба. Иначе, разлог мојег одласка нису били преговори о размени, нити сам се том врстом посла бавио, већ преговори о миру, који ће касније бити уобличени у Даруварски споразум, који је, нажалост, касније пропао због опструкције екстремиста. Што се др Шретера тиче, замољен сам да се распитам за њега, што сам и учинио. Могу само рећи да ми је веома жао због његове судбине.

На откривању споменика погинулом припаднику Хрватске војске у селу поред Имотског говорио је градоначелник Дубровника Мато Франковић и на крају говора поздравио усташким поздравом „За дом спремни”.

Све ће се то завршити када се стане на стајалиште да је усташки поздрав, без обзира на то ко га и када извикивао, злочиначки поздрав усташког режима НДХ који је тада био службени и који су неки покушали учинити службеним и у Хрватској и који неки, на мала врата, оправдавају у јавној употреби. Дакле, све док тај поздрав не буде третиран као супротан уставном поретку РХ и све док не буде био третиран као напад на уставни поредак РХ и док се то не обзнани довољно јасно и довољно јавно, тих појава ће бити. Оне ће примарно служити томе да негирају страдање Срба у Републици Хрватској у раздобљу 1941–1945. и служиће за застрашивање преосталих припадника српске заједнице и истовремено за, премда то мисле да не раде, релативизацију присутног наслеђа НДХ и усташког покрета.

Портал „Новости” недавно је открио да је пропала изложба „Неки су били сусједи”, коју је требало да организују Музеј Холокауста из Вашингтона и хрватске институције. Изложба је отказана јер је хрватска страна одбила да се геноцид у НДХ повезује са Србима. Акцију је координирало Министарство културе, а главну улогу имала је председница Управног већа Јавне установе Спомен-подручја Јасеновац Матеа Брстило Решетар. Постоји ли иједна земља на свету у којој неко ко негира геноцид обнавља такву дужност?

Нажалост, појава негирања злочина геноцида има и у нашој регији и у Европи. Искривљавања историјских чињеница у вези с Другим светским ратом има у низу случајева по Европи и то ме плаши. И требало би плашити свакога. Када је посреди конкретна ствар, искривљавање или негирање био којег од три геноцида која су почињена за време Независне државе Хрватскe од стране усташкога покрета и усташкога режима, не би смело бити ником допуштено, а најмање представницима државе која је своју независност и своје светско и европско чланство стекла доказивањем да нема никакве везе с наслеђем и са НДХ. Коришћење околности у којима се добар дeо европске и светске политике сећања усмерава примарно нa Холокауст или на геноцид над Ромима, а да се при томе у локалним околностима хрватским то разуме као нека врста могућности да се геноцид који је почињен према Србима истовремено када је почињен и Холокауст и Самударипен може негирати, то би требало да буде додатни проблем светских организација и европских институција.

Недавно су донесене две резолуције о геноциду. На резолуцију парламента Црне Горе, која се односи на геноциду у Јасеновцу и логорима Дахау и Маутхаузену Хрватска је реагирала јако оштро. Да ли вас је изненадила таква реакција?

Резолуције о питањима тако болним и тешким, као што су тешки облици ратних злочина и онима који имају обележје геноцидних радњи и системских геноцида јесте нешто што ми није блиско и нешто што неретко улази у сферу политичке употребе, а не изградње озбиљне политике сећања, која ће у озбиљном суочавању с чињеницама, у озбиљном суочавању с одговорностима моћи да направи оно што је неопходно и што се радило до пре десетак година – а то је признавање злочина свих врста, укључујући и злочине геноцида. Те резолуције, нажалост, у великој су нас мери увеле у сукобе који нас удаљавају од суочавања с тим злочинима и деле нас на то и по томе да видимо само своје страдање или да видимо страдање које је неко други починио према неком трећем, па ћемо онда трговати око тог страдања некога трећег у међусобном обрачунавању, као што то Хрвати и Срби понекад раде. Дакле, радије бих се усмерио на два питања: једно је питање политичке употребе геноцида у политичке сврхе, а не у истинску политику сећања и ратних злочина, а друго је озбиљан проблем негације и негационизма, а на чему има посла и за Хрватску, али и за друге.

Хрватска се увредила поступком Црне Горе. Због чега, ако у Уставу РХ пише да је модерна Хрватска настала насупрот НДХ. Чему онда толика нервоза?

Када је у питању Црна Гора и односи Хрватске и других земаља према Црној Гори, само бих хтео рећи да мислим да је оптерећење хрватско-српских односа довољно за саме те односе и да преношење њиховог сукоба на Црну Гору није неопходно. Црна Гора унутар себе има довољно подела и довољно сукоба да је хрватско-српско, београдско-загребачко сукобљавање у подручју Црне Горе најмање што је потребно да би се у тој земљи постигла било каква политичка консолидација, без обзира на то о чему говоримо, укључујући и ову тему о којој говоримо сада.

У светлу свега што сте рекли у овом интервјуу, занима ме хоће ли политички представник Срба у Хрватској и ове године у Книн и има ли то смисла.

Одлазак Бориса Милошевића у Книн требао је омогућити нормалније односе између Хрвата и Срба у Хрватској, али и омогућити Хрватској и Србији да направе искорак у међусобним односима и прихватање тога терета од стране представника српске заједнице. Требао је омогућити да се односи у тој сфери између Хрватске и Србије унапреде на начин на који је то реално било могуће да се унапреде. Нажалост, то није направљено и не само да није направљено него су резултати тога одјека били такви да су временом и односи у Хрватској и односи између Хрватске и Србије у политикама сећања постали, ако не гори, онда једнако лоши, као што су били пре тога. По нашем мишљењу, то је лоше и за Хрватску и Србију, то је лоше и за Хрвате и Србе, јер неспособност да се издигнемо из посрнућа рата деведесетих, неспособност да се суочимо с одговорностима које стоје иза тога рата, неспособност да се суочимо с огромним страдањима и трпљењима које је тај рат узроковао и међу Хрватима и међу Србима представља тежак терет и за Хрвате и за Србе, а многи се труде да тај терет представљају као да су крила, а нису крила. Тегови су. И зато би требало да почнемо да размишљамо како се сећамо и да ли се, сећајући се свог страдања, сећамо страдања других. Срби и Хрвата нису Немци и Јевреји, где нема подељене одговорности. Код Срба има и те како подељене одговорности. Нећемо је мерити и знамо када је и у којим раздобљима била већа хрватска, а кад је била већа српска одговорност.

Какав је однос матице према Србима у Хрватској, помаже ли Србија довољно?

Срби у Хрватској имају веома редуковн однос с матичном земљом, нарочито у институционалном смислу те речи и нарочито у политичком смислу те речи. Лошији односи између Хрватске и Србије, лоши гласови који из Србије долазе према Хрватској и који из Хрватске долазе према Србији, неминовно су лоши гласови за Србе у Хрватској. Тако је то 30 и нешто година и то треба мењати. С друге стране, не може српска мањина остваривати потпуно своја права као новонастала мањина у РХ уколико неће имати слободан и несметан однос са својом матичном земљом. То, у овом смислу, нити је Хрватска учинила довољно, нити је Србија учинила довољно. Све што смо учинили, учинили смо ми, борећи се за такав однос Хрватске и Србије једне према другој, али, нажалост, морамо признати да смо задњих годину-две, у том смислу, додатно пали и да нам то представља озбиљан проблем.