Za vreme NDH počinjena su tri genocida

Specijalno za „Politiku”

„Antisrpska kampanja Domovinskog pokreta (DP) traje još od vremena kada su neki od njih bili članovi HDZ-a, praktično od 2014, i posledice te kampanje se, u nekim aspektima, više ne mogu popraviti. Naročito kada je posredi stvaranje negativne atmosfere prema ćirilici, naročito kada su posredi uticaji na popis stanovništva u metodologiji i u atmosferi i uopšteno na odnos prema Srbima i srpskim predstavnicima u Republici Hrvatskoj. To je ostavilo, još uvek prisutan, veoma negativan odnos kakav smo imali samo u devedesetim godinama i to se nije promenilo ni nakon izbora”, kaže u intervjuu za „Politiku” Milorad Pupovac, predsednik Srpskog narodnog veća (SNV) u Hrvatskoj i predsednik Glavnog odbora Samostalne demokratske srpske stranke (SDSS), komentarišući postizborna dešavanja u Hrvatskoj, gde je nakon predizborne antisrpske kampanje Domovinski pokret potpisivanje koalicionog sporazuma s HDZ-om uslovio izbacivanjem SDSS-a iz izvršne vlasti.

Posebno je mučan način na koji vam je nedavno produžen mandat na mestu predsednika Odbora za ljudska prava i prava nacionalnih manjina, na koje su vas delegirale kolege iz Kluba zastupnika nacionalnih manjina. DP se i tome protivio s bizarnim objašnjenjem da nije potrebno da na tom mestu bude pripadnik nacionalne manjine. Jeste li očekivali tada veću podršku HDZ-a?

Jedan deo medija i jedan deo politike je to shvatio kao pitanje političkog nadmetanja, a ne kao pitanje političke kulture i to je, zapravo, glavni problem u odnosu prema srpskim predstavnicima i predstavnicima manjina u Hrvatskoj. To što se pitanja participacije u političkom životu i participacije u izvršnim telima vlasti, bilo na lokalnom, bilo na nacionalnom nivou, razume kao pitanje političke kampanje i političke utakmice, a ne kao pitanje političke kulture i političkih prava pripadnika manjina. Zaboravlja se da bi u političkoj kulturi i političkim pravima trebalo da bude strano svako stigmatizovanje manjinskih predstavnika ili pripadnika bilo po etničkoj, bilo po rasnoj, bilo po polnoj, bilo po jezičnoj osnovi, ali, nažalost, premalo je političke svesti u Hrvatskoj o tome i zato dobijamo tu vrstu jedinstvenog iskustva u kojem se, više od mesec dana, pitanje predsednika saborskog Odbora za ljudska prava povlačilo kao relevantna tema u hrvatskom političkom životu.

Godinama vas prozivaju, a nedavno je to ponovljeno i za saborskom govornicom, za nesrećnu sudbinu pakračkog doktora Ivana Šretera, kojeg su ubili pripadnici srpskih jedinica 1993. Želite li to da prokomentarišete?

Pa nije to jedina stvar zbog koje sam prozivan od ljudi koji u saboru pozdravljaju sa „Za dom spremni”. Nije to jedina stvar zbog koje se naša saradnja s vodećim strankama u Hrvatskoj, kao što je HDZ ili SDP ili neke druge manje uticajne stranke, poput HNS-a ili IDS-a, naziva hrvatsko-srpskom trgovačkom koalicijom, amoralizirajući naše političko delovanje. Posledice toga osećamo na različite načine. Šteta je samo što taj oblik kriminalizacije političkih predstavnika Srba u Hrvatskoj ne prepoznaju oni koji bi to trebalo da prepoznaju, a to su ključni faktori u hrvatskom političkom i nepolitičkom životu koji truju hrvatsko društvo, koji truju mlade u Hrvatskoj i koji na taj način čine veliko zlo, ne samo nama nego čine veliko zlo celom hrvatskom društvu i naročito odnosima između Hrvata i Srba. Inače, razlog mojeg odlaska nisu bili pregovori o razmeni, niti sam se tom vrstom posla bavio, već pregovori o miru, koji će kasnije biti uobličeni u Daruvarski sporazum, koji je, nažalost, kasnije propao zbog opstrukcije ekstremista. Što se dr Šretera tiče, zamoljen sam da se raspitam za njega, što sam i učinio. Mogu samo reći da mi je veoma žao zbog njegove sudbine.

Na otkrivanju spomenika poginulom pripadniku Hrvatske vojske u selu pored Imotskog govorio je gradonačelnik Dubrovnika Mato Franković i na kraju govora pozdravio ustaškim pozdravom „Za dom spremni”.

Sve će se to završiti kada se stane na stajalište da je ustaški pozdrav, bez obzira na to ko ga i kada izvikivao, zločinački pozdrav ustaškog režima NDH koji je tada bio službeni i koji su neki pokušali učiniti službenim i u Hrvatskoj i koji neki, na mala vrata, opravdavaju u javnoj upotrebi. Dakle, sve dok taj pozdrav ne bude tretiran kao suprotan ustavnom poretku RH i sve dok ne bude bio tretiran kao napad na ustavni poredak RH i dok se to ne obznani dovoljno jasno i dovoljno javno, tih pojava će biti. One će primarno služiti tome da negiraju stradanje Srba u Republici Hrvatskoj u razdoblju 1941–1945. i služiće za zastrašivanje preostalih pripadnika srpske zajednice i istovremeno za, premda to misle da ne rade, relativizaciju prisutnog nasleđa NDH i ustaškog pokreta.

Portal „Novosti” nedavno je otkrio da je propala izložba „Neki su bili susjedi”, koju je trebalo da organizuju Muzej Holokausta iz Vašingtona i hrvatske institucije. Izložba je otkazana jer je hrvatska strana odbila da se genocid u NDH povezuje sa Srbima. Akciju je koordiniralo Ministarstvo kulture, a glavnu ulogu imala je predsednica Upravnog veća Javne ustanove Spomen-područja Jasenovac Matea Brstilo Rešetar. Postoji li ijedna zemlja na svetu u kojoj neko ko negira genocid obnavlja takvu dužnost?

Nažalost, pojava negiranja zločina genocida ima i u našoj regiji i u Evropi. Iskrivljavanja istorijskih činjenica u vezi s Drugim svetskim ratom ima u nizu slučajeva po Evropi i to me plaši. I trebalo bi plašiti svakoga. Kada je posredi konkretna stvar, iskrivljavanje ili negiranje bio kojeg od tri genocida koja su počinjena za vreme Nezavisne države Hrvatske od strane ustaškoga pokreta i ustaškoga režima, ne bi smelo biti nikom dopušteno, a najmanje predstavnicima države koja je svoju nezavisnost i svoje svetsko i evropsko članstvo stekla dokazivanjem da nema nikakve veze s nasleđem i sa NDH. Korišćenje okolnosti u kojima se dobar deo evropske i svetske politike sećanja usmerava primarno na Holokaust ili na genocid nad Romima, a da se pri tome u lokalnim okolnostima hrvatskim to razume kao neka vrsta mogućnosti da se genocid koji je počinjen prema Srbima istovremeno kada je počinjen i Holokaust i Samudaripen može negirati, to bi trebalo da bude dodatni problem svetskih organizacija i evropskih institucija.

Nedavno su donesene dve rezolucije o genocidu. Na rezoluciju parlamenta Crne Gore, koja se odnosi na genocidu u Jasenovcu i logorima Dahau i Mauthauzenu Hrvatska je reagirala jako oštro. Da li vas je iznenadila takva reakcija?

Rezolucije o pitanjima tako bolnim i teškim, kao što su teški oblici ratnih zločina i onima koji imaju obeležje genocidnih radnji i sistemskih genocida jeste nešto što mi nije blisko i nešto što neretko ulazi u sferu političke upotrebe, a ne izgradnje ozbiljne politike sećanja, koja će u ozbiljnom suočavanju s činjenicama, u ozbiljnom suočavanju s odgovornostima moći da napravi ono što je neophodno i što se radilo do pre desetak godina – a to je priznavanje zločina svih vrsta, uključujući i zločine genocida. Te rezolucije, nažalost, u velikoj su nas meri uvele u sukobe koji nas udaljavaju od suočavanja s tim zločinima i dele nas na to i po tome da vidimo samo svoje stradanje ili da vidimo stradanje koje je neko drugi počinio prema nekom trećem, pa ćemo onda trgovati oko tog stradanja nekoga trećeg u međusobnom obračunavanju, kao što to Hrvati i Srbi ponekad rade. Dakle, radije bih se usmerio na dva pitanja: jedno je pitanje političke upotrebe genocida u političke svrhe, a ne u istinsku politiku sećanja i ratnih zločina, a drugo je ozbiljan problem negacije i negacionizma, a na čemu ima posla i za Hrvatsku, ali i za druge.

Hrvatska se uvredila postupkom Crne Gore. Zbog čega, ako u Ustavu RH piše da je moderna Hrvatska nastala nasuprot NDH. Čemu onda tolika nervoza?

Kada je u pitanju Crna Gora i odnosi Hrvatske i drugih zemalja prema Crnoj Gori, samo bih hteo reći da mislim da je opterećenje hrvatsko-srpskih odnosa dovoljno za same te odnose i da prenošenje njihovog sukoba na Crnu Goru nije neophodno. Crna Gora unutar sebe ima dovoljno podela i dovoljno sukoba da je hrvatsko-srpsko, beogradsko-zagrebačko sukobljavanje u području Crne Gore najmanje što je potrebno da bi se u toj zemlji postigla bilo kakva politička konsolidacija, bez obzira na to o čemu govorimo, uključujući i ovu temu o kojoj govorimo sada.

U svetlu svega što ste rekli u ovom intervjuu, zanima me hoće li politički predstavnik Srba u Hrvatskoj i ove godine u Knin i ima li to smisla.

Odlazak Borisa Miloševića u Knin trebao je omogućiti normalnije odnose između Hrvata i Srba u Hrvatskoj, ali i omogućiti Hrvatskoj i Srbiji da naprave iskorak u međusobnim odnosima i prihvatanje toga tereta od strane predstavnika srpske zajednice. Trebao je omogućiti da se odnosi u toj sferi između Hrvatske i Srbije unaprede na način na koji je to realno bilo moguće da se unaprede. Nažalost, to nije napravljeno i ne samo da nije napravljeno nego su rezultati toga odjeka bili takvi da su vremenom i odnosi u Hrvatskoj i odnosi između Hrvatske i Srbije u politikama sećanja postali, ako ne gori, onda jednako loši, kao što su bili pre toga. Po našem mišljenju, to je loše i za Hrvatsku i Srbiju, to je loše i za Hrvate i Srbe, jer nesposobnost da se izdignemo iz posrnuća rata devedesetih, nesposobnost da se suočimo s odgovornostima koje stoje iza toga rata, nesposobnost da se suočimo s ogromnim stradanjima i trpljenjima koje je taj rat uzrokovao i među Hrvatima i među Srbima predstavlja težak teret i za Hrvate i za Srbe, a mnogi se trude da taj teret predstavljaju kao da su krila, a nisu krila. Tegovi su. I zato bi trebalo da počnemo da razmišljamo kako se sećamo i da li se, sećajući se svog stradanja, sećamo stradanja drugih. Srbi i Hrvata nisu Nemci i Jevreji, gde nema podeljene odgovornosti. Kod Srba ima i te kako podeljene odgovornosti. Nećemo je meriti i znamo kada je i u kojim razdobljima bila veća hrvatska, a kad je bila veća srpska odgovornost.

Kakav je odnos matice prema Srbima u Hrvatskoj, pomaže li Srbija dovoljno?

Srbi u Hrvatskoj imaju veoma redukovn odnos s matičnom zemljom, naročito u institucionalnom smislu te reči i naročito u političkom smislu te reči. Lošiji odnosi između Hrvatske i Srbije, loši glasovi koji iz Srbije dolaze prema Hrvatskoj i koji iz Hrvatske dolaze prema Srbiji, neminovno su loši glasovi za Srbe u Hrvatskoj. Tako je to 30 i nešto godina i to treba menjati. S druge strane, ne može srpska manjina ostvarivati potpuno svoja prava kao novonastala manjina u RH ukoliko neće imati slobodan i nesmetan odnos sa svojom matičnom zemljom. To, u ovom smislu, niti je Hrvatska učinila dovoljno, niti je Srbija učinila dovoljno. Sve što smo učinili, učinili smo mi, boreći se za takav odnos Hrvatske i Srbije jedne prema drugoj, ali, nažalost, moramo priznati da smo zadnjih godinu-dve, u tom smislu, dodatno pali i da nam to predstavlja ozbiljan problem.