Јапанске љубавне приче у естонском рибарском селу

Магијско мишљење је у вековима био основни начин размишљања, јер су људи покушавали да нађу одговоре за природне феномене и неочекиване догађаје. То говори колико је била снажна повезаност човека и природе коју смо данас изгубили, каже естонски редитељ Марко Рат на почетку нашег разговора на Палићу након приказивања филма „Осам призора на језеру Бива”, у такмичарском програму „Паралеле и судари” на Фестивалу европског филма.

„Почетна тачка мог филма је магијско мишљење, а на ту тему пронашао сам дивну књигу сличног назива са јапанским легендама. Она ми је дала елан да ове древне љубавне приче које су људи створили размишљајући магијски, пренесем у западно окружење, јер су њихове поруке универзалне”, каже Рат о филму естонско-финске продукције чија се радња одвија у Естонији, на Чудском језеру.

Књигу је почетком 20. века написао немачки аутор Макс Даутхенди који је био јапанофил и интерпретирао је јапанске приче на европски начин, а Марко Рат и их је сместио у естонски простор. „Као што се Хамлет игра у целом свету и сваком позоришту, ове приче су могле да се дешавају и у Естонији, баш као што бугарски јогурт може да се на бази бактеријских култура прави и пије и у Србији”, каже аутор.

Глумци, актери приче су Естонци. Сличности  места радње је су да су Бива и Чудско (немачки назив је Пејпус) огромна језера, изгледају некима као океани и јаки су духовни центри. Њихови становници су вековима у свему зависили од језера, говорећи увек да „опасна вода може да вам да, али и одузме све”. Сва кретања у филму који аутор карактерише као фантастичну трагедију, су на води.

„Порука ових прича је да смо изгубили контакт и са нашом духовном природом. Магијско размишљање је став да сте директно повезани са свиме, што је човека доводило у тај однос поштовања са духовном природом. Филм приказује осам призора источњачке уметничке традиције која описује стање ума човека кроз осам песничких мотива, као што су вечерњи сјај, ноћна киша и јесењи месец. Они су оквир за осам испреплетених трагичних љубавних прича, смештених у староверска рибарска села близу језера, на ободима естонско-руских насеља. Гледалац прво помисли да су приче на јапанском језеру Бива, а  онда схватите да сте између Естоније и Русије. Фраза '8 призора на језеру Бива' је више општи назив овога жанра. Сместивши радњу у време ти века уназад, хтео сам да покажем како смо размишљали пре рационалистичког и научног приступа. И данас је остало сујеверно предање да када нам црна мачка пређе пут, десиће се нешто лоше, а некада су се потпуно доводили у везу несрећа и било каква појава или догађај који јој је претходио. Тај начин размишљања није ни гори ни бољи од овога данас, али се догодило да сад за такве појаве уопште не хајемо. Све што радимо, рецимо, са дрвећем и водама, данас радимо без страха да ће нам се вратити. Мислимо да смо краљеви. Постали смо арогантни  у губљењу конекције са природом чији смо само део и зато ми је циљ да публика на филм реагује емотивно”.

Свих осам љубавних прича су повезане, актери су у љубавним троугловима. Већина ликова сматра да  треба да прихвате судбински положај и ситуацију, али неки од карактера не верују у судбину већ „експлоатишу” ситуацију или партнера. Тачније, варају оне који стварно верују у судбину, као што се и данас дешава: неки верују, неки варају, универзално речено – како нам аутор објашњава.

Дешава се велика катастрофа, бродолом у ком страда много деце из села. То је уствари почетак филма, од ког се расплиће прича и скоро се чини да је је закључак како је казну становницима због превара 'наменило' језеро, али се на крају може закључити и да је свађа ватрених љубавника „пољуљала” брод.

„Порука је, свакако, да природа може да казни било које претерано и  нескладно понашање, и да је штета што смо изгубили дубоку везу с њом због своје себичности, егоцентричности и нарцизма”, поручује.

Ово је ауторов четврти кратки филм, иако први играни, до сада је режирао документарце. Завршио је режију у Талину, главном граду  Естоније, а живео је и у Данској и Канади. У суседној Финској воли да борави, добри су суседи и говоре слично, сматра. Још није добио важна признања, али се нада.

Као дечак, још, волео је филмове. После матуре схватио је да мора да направи свој филм, иако тај посао данас није лак. „Треба наћи средства, али некако и ми савремени аутори преживљавамо”.  Као дете је волео психолошке филмове. Ингман Бергман, Анджеј Вајда и  Карлос Регадас утицали су као редитељи на његов приступ.

На палићком фестивалу био је први пут: „Палић је спектакуларан, изгледа као нестварни филмски сет, на позорници под ведрим небом”, каже. Најјачи утисак на њега оставио је филм „78” дана Емилије Гашић, двоструки победник фестивала: „Гледајући га, схватио сам страхоту бомбардовања и рата на овим просторима, за мене је непојмљив утисак како се живот настављао између сирена”, каже за „Политику”.