Четвртак, 18.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

(Не)култура транзиције

(Не)култура транзиције

КРУПНИ ПЛАН
Вест о томе да је Управни одбор Издавачког предузећа „Филип Вишњић”, са три гласа према два, прошле недеље сменио Јагоша Ђуретића, директора ове куће, подигла је на ноге најугледније људе наше културе. Не само зато што је Ђуретић најавио да ће и сам крајем године отићи после четири деценије које је провео у овој издавачкој кући па су пука пристојност, лепо васпитање и захвалност за све што је урадио доводећи „Филип Вишњић” у сам врх српског издаваштва налагале да се сачекају та непуна два месеца. Већ зато што је Ђуретићево смењивање културни скандал којим је кулминирала српска (не)културна транзиција.

Три, горе споменуте категорије свакога дана узмичу пред навалом капитала који, у већини случајева, бахато наметљиво, праћен незнањем и полузнањем најчешће први пут ступа у професију којом се одређено предузеће до тада бавило. Углавном доведено на ниске гране и руинирано лошим пословањем у периоду преласка из социјализма у капитализам, сумњивом првобитном акумулацијом капитала то се предузеће купује, привремено му се поштује првобитна намена да би се потом, често, преоријентисало на много профитабилније послове.

У случају издавачке куће „Филип Вишњић”, међутим, власник 49 одсто акција који је покренуо смену Јагоша Ђуретића неће имати неуспешно предузеће; напротив, Јагош Ђуретић, како смо већ објавили, буквално од нуле, ни из чега, изградио је и „суптилно профилисао једну од најугледнијих издавачких кућа не само у Србији, већ и у размерама раније Југославије”. Зато се овде и позивамо на пристојност, лепо васпитање и захвалност: ако већ не постоји, може се пронаћи у књигама које је „Филип Вишњић” уназад деценијама објављивао!

Иронија је да Издавачко предузеће „Филип Вишњић” ове године обележава 55 година рада. Основано 1953, као „први и највећи издавач књига за слепе на Балкану, од 1985. године проширило је своју делатност, покренуло издаваштво за широку публику а остаје записано у историји овог издавача да је завидне успехе постигао десетином својих озбиљних, висококвалитетних едиција из области белетристике до филозофије, политике, историје, психологије, друштвене теорије. Наведимо само неке од едиција које су одавно већ постале заштитни знак „Филипа Вишњића”: „Албатрос”, „Либертас”, „Еуномија”, „Хронограм”, „Талас”, „Фронезис”, „Европа”…

Добрим познаваоцима издаваштва није било непознато да се власник 49 одсто акција „Филипа Вишњића” не слаже са идејама Јагоша Ђуретића о томе шта ова издавачка кућа треба да објављује. Шта доноси углед, а шта доноси паре? Углед доносе писци које је „Филип Вишњић” објављивао током протеклих година (навешћемо само неке, насумице, јер би нам био потребан цели један текст само за имена аутора овог издавача, домаћих и страних): Ђакомо Леопарди, Фридрих Ниче, Серђо Романо, Фукујама, Јуриј Лушков, Ален Бадију, Слободан Дивјак, Драгољуб Мићуновић, Војислав Коштуница, Слободан Самарџић, Мирослав Караулац, Јован Радуловић, Милован Данојлић, Миро Вуксановић, Радован Бели Марковић…

Али, ти угледни аутори донели су „Филипу Вишњићу” и материјални успех. Он, међутим, није био тако брз што је и нормално очекивати. А брзо време у којем живимо тражи брзе паре: њих ће донети, наивни верују, књиге ала „секс на екс”. Оне ће се, ваљда, продавати у оним продавницама, бившим угледним књижарама, уз веш и патике. Јер, што мање знања, што мање размишљања, то је лакше манипулисање.

Зато једнодушни протест културне јавности због изненадног смењивања директора издавачке куће „Филип Вишњић” Јагоша Ђуретића има много дубље корене. Он говори да свест о правим вредностима још није замрла, али да држава и друштво у којем се све ово дешава морају озбиљно да се забрину и да интервенишу. Чак иако се претпостави да државу много не интересује мали новац који се окреће у издаваштву, књига и издавачка делатност увек су оно у шта држава треба да улаже. Мањи је проблем што ће неко ситно профитирати ако се од књижаре направи патикара; штета која је тиме учињена култури вишеструко превазилази оквире те „трансакције” па је одговорност државе и друштва не само етичка. У супротном, и етика нам је одавно умрла.

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.