(Ne)kultura tranzicije

KRUPNI PLAN
Vest o tome da je Upravni odbor Izdavačkog preduzeća „Filip Višnjić”, sa tri glasa prema dva, prošle nedelje smenio Jagoša Đuretića, direktora ove kuće, podigla je na noge najuglednije ljude naše kulture. Ne samo zato što je Đuretić najavio da će i sam krajem godine otići posle četiri decenije koje je proveo u ovoj izdavačkoj kući pa su puka pristojnost, lepo vaspitanje i zahvalnost za sve što je uradio dovodeći „Filip Višnjić” u sam vrh srpskog izdavaštva nalagale da se sačekaju ta nepuna dva meseca. Već zato što je Đuretićevo smenjivanje kulturni skandal kojim je kulminirala srpska (ne)kulturna tranzicija.

Tri, gore spomenute kategorije svakoga dana uzmiču pred navalom kapitala koji, u većini slučajeva, bahato nametljivo, praćen neznanjem i poluznanjem najčešće prvi put stupa u profesiju kojom se određeno preduzeće do tada bavilo. Uglavnom dovedeno na niske grane i ruinirano lošim poslovanjem u periodu prelaska iz socijalizma u kapitalizam, sumnjivom prvobitnom akumulacijom kapitala to se preduzeće kupuje, privremeno mu se poštuje prvobitna namena da bi se potom, često, preorijentisalo na mnogo profitabilnije poslove.

U slučaju izdavačke kuće „Filip Višnjić”, međutim, vlasnik 49 odsto akcija koji je pokrenuo smenu Jagoša Đuretića neće imati neuspešno preduzeće; naprotiv, Jagoš Đuretić, kako smo već objavili, bukvalno od nule, ni iz čega, izgradio je i „suptilno profilisao jednu od najuglednijih izdavačkih kuća ne samo u Srbiji, već i u razmerama ranije Jugoslavije”. Zato se ovde i pozivamo na pristojnost, lepo vaspitanje i zahvalnost: ako već ne postoji, može se pronaći u knjigama koje je „Filip Višnjić” unazad decenijama objavljivao!

Ironija je da Izdavačko preduzeće „Filip Višnjić” ove godine obeležava 55 godina rada. Osnovano 1953, kao „prvi i najveći izdavač knjiga za slepe na Balkanu, od 1985. godine proširilo je svoju delatnost, pokrenulo izdavaštvo za široku publiku a ostaje zapisano u istoriji ovog izdavača da je zavidne uspehe postigao desetinom svojih ozbiljnih, visokokvalitetnih edicija iz oblasti beletristike do filozofije, politike, istorije, psihologije, društvene teorije. Navedimo samo neke od edicija koje su odavno već postale zaštitni znak „Filipa Višnjića”: „Albatros”, „Libertas”, „Eunomija”, „Hronogram”, „Talas”, „Fronezis”, „Evropa”…

Dobrim poznavaocima izdavaštva nije bilo nepoznato da se vlasnik 49 odsto akcija „Filipa Višnjića” ne slaže sa idejama Jagoša Đuretića o tome šta ova izdavačka kuća treba da objavljuje. Šta donosi ugled, a šta donosi pare? Ugled donose pisci koje je „Filip Višnjić” objavljivao tokom proteklih godina (navešćemo samo neke, nasumice, jer bi nam bio potreban celi jedan tekst samo za imena autora ovog izdavača, domaćih i stranih): Đakomo Leopardi, Fridrih Niče, Serđo Romano, Fukujama, Jurij Luškov, Alen Badiju, Slobodan Divjak, Dragoljub Mićunović, Vojislav Koštunica, Slobodan Samardžić, Miroslav Karaulac, Jovan Radulović, Milovan Danojlić, Miro Vuksanović, Radovan Beli Marković…

Ali, ti ugledni autori doneli su „Filipu Višnjiću” i materijalni uspeh. On, međutim, nije bio tako brz što je i normalno očekivati. A brzo vreme u kojem živimo traži brze pare: njih će doneti, naivni veruju, knjige ala „seks na eks”. One će se, valjda, prodavati u onim prodavnicama, bivšim uglednim knjižarama, uz veš i patike. Jer, što manje znanja, što manje razmišljanja, to je lakše manipulisanje.

Zato jednodušni protest kulturne javnosti zbog iznenadnog smenjivanja direktora izdavačke kuće „Filip Višnjić” Jagoša Đuretića ima mnogo dublje korene. On govori da svest o pravim vrednostima još nije zamrla, ali da država i društvo u kojem se sve ovo dešava moraju ozbiljno da se zabrinu i da intervenišu. Čak iako se pretpostavi da državu mnogo ne interesuje mali novac koji se okreće u izdavaštvu, knjiga i izdavačka delatnost uvek su ono u šta država treba da ulaže. Manji je problem što će neko sitno profitirati ako se od knjižare napravi patikara; šteta koja je time učinjena kulturi višestruko prevazilazi okvire te „transakcije” pa je odgovornost države i društva ne samo etička. U suprotnom, i etika nam je odavno umrla.