На­се­ље за срп­ску па­мет

Ни­ка­да ме­ђу Бе­о­гра­ђа­ни­ма ни­је спро­ве­де­на ан­ке­та на те­му – где би ко во­лео да жи­ви? У ком квар­ту би про­ве­ли мла­дост и где би нај­ра­ди­је до­че­ка­ли ста­рост? Од­го­вор се, да­кле, не зна, али би се мо­гао на­слу­ти­ти. На­и­ме, ако би се од­ба­ци­ла но­стал­ги­ја, си­гур­но је да би се жи­те­љи ме­тро­по­ле опре­де­ли­ли за Дор­ћол, Чу­бу­ру, Се­њак, Де­ди­ње, Ва­рош ка­пи­ју или – Про­фе­сор­ску ко­ло­ни­ју.

Би­ле би то са­мо пу­сте же­ље. Јер, без об­зи­ра на огром­ну на­ва­лу ку­па­ца, ма­ло ко од жи­те­ља ових де­ло­ва гра­да по­ка­зу­је спрем­ност да се из њих исе­ли и усту­пи ме­сто при­до­шли­ци. Ту је са­мо не­ко­ли­ко срећ­ни­ка ус­пе­ло да от­ку­пи ку­ћу од пр­вих вла­сни­ка, па ко се он­да на­се­лио, по­том­ци су му ма­хом још ту.

За­и­ста, за­кло­њен од по­гле­да и за­шти­ћен од бу­ке ве­ле­гра­да су­мор­ним ни­зом соц­ре­а­ли­стич­ких па­ви­љо­на ко­ји се пру­жа­ју низ Цви­ји­ће­ву, овај ма­ли ла­ви­ринт те­сних ули­чи­ца овен­чан по­ро­дич­ним ку­ћа­ма као да жи­ви не­ка­кав свој жи­вот, друк­чи­ји од оног у оста­лим де­ло­ви­ма Бе­о­гра­да.

У Про­фе­сор­ској ко­ло­ни­ји ста­ну­ју ста­ро­се­де­о­ци и њи­хо­ви по­том­ци. Сви се по­зна­ју и ја­вља­ју јед­ни дру­ги­ма, уч­ти­ви су и не­на­ме­тљи­ви, пред­у­сре­тљи­ви кад ус­тре­ба и то­ле­рант­ни ако се мо­ра. Иде­ал­не ком­ши­је.

То је за­то што су у нај­леп­шим де­ло­ви­ма Бе­о­гра­да жи­ве­ли имућ­ни, а ов­де са­мо уче­ни љу­ди. Ово на­се­ље је, уоста­лом, и на­ста­ло та­ко, на­мен­ски, за про­фе­со­ре Бе­о­град­ског уни­вер­зи­те­та, а у вре­ме гра­до­на­чел­ни­ко­ва­ња Ко­сте Ку­ма­ну­ди­ја. На­и­ме, Бе­о­град је не­по­сред­но по­сле Пр­вог ра­та и по­чет­ка ра­да Уни­вер­зи­те­та имао му­ке са сме­шта­јем про­фе­со­ра. Са­мо што је та­да би­ло и во­ље и на­чи­на да се та му­ка бар де­ли­мич­но ре­ши.

А ре­ше­но је та­ко што је на де­сној оба­ли Сла­ву­је­вог по­то­ка Ге­не­рал­ним ур­ба­ни­стич­ким пла­ном гра­да из 1923. пред­ви­ђе­но да се упра­во ту, на до та­да пу­стој ле­ди­ни, на ко­јој су би­ле ста­ре ци­гла­не ко­је су „ку­мо­ва­ле” Па­ли­лу­ли, по­диг­не но­во на­се­ље за оне ко­ји су др­жа­ви та­да би­ли нај­по­треб­ни­ји.

Не зна се ко се то­га се­тио, али је по­зна­то да су про­фе­со­ри Бе­о­град­ског уни­вер­зи­те­та из­ра­ди­ли про­је­кат тип­ских по­ро­дич­них ку­ћа по узо­ру на не­ке скром­ни­је град­ске ви­ле. Би­ле су то ма­ле и јед­но­став­не, нај­че­шће при­зем­не згра­де ква­драт­не осно­ве, по­не­ка од њих са ер­ке­ром или бал­ко­ном пре­ма дво­ри­шту и с вр­том ис­пред или иза ку­ће.

Бе­о­град­ска оп­шти­на да­ла је до­зво­лу за град­њу, а про­фе­со­ри, че­тр­де­сет њих, са­ста­ли су се мар­та 1926. го­ди­не и осно­ва­ли тех­нич­ки би­ро за из­град­њу ко­ло­ни­је. Ку­ће су би­ле скром­но опре­мље­не и ко­шта­ле око 300.000 он­да­шњих ди­на­ра. Хи­по­те­кар­на бан­ка одо­бри­ла је по­вољ­не кре­ди­те па се не би тре­ба­ло чу­ди­ти што је ку­ћи­цу ту до­био и по­не­ки ви­ши бан­кар­ски чи­нов­ник.

Из­гра­ђе­но је 58 ку­ћа и у њих се усе­ли­ло 45 про­фе­со­ра Бе­о­град­ског уни­вер­зи­те­та, а ме­ђу њи­ма је та­да и доц­ни­је би­ло чак че­тр­на­ест ака­де­ми­ка, ин­те­лек­ту­ал­не ели­те Бе­о­гра­да. Би­ло је и мно­штво оних ко­ји су већ ужи­ва­ли свет­ски углед: Ми­лу­тин Ми­лан­ко­вић ме­ђу пр­ви­ма (за ко­га се ве­ру­је да је по стру­ци био ге­ни­је, а да се ус­пут ба­вио ар­ми­ра­но­бе­тон­ским кон­струк­ци­ја­ма, ис­тра­жи­ва­њем осун­ча­но­сти Зе­мље, ме­на­ма ле­де­них до­ба и „пре­па­ки­ва­њем” ста­рог и но­вог ка­лен­да­ра).

Али, упр­кос пле­ме­ни­тим на­ме­ра­ма, сли­ка је би­ла да­ле­ко од иди­лич­не.

Про­фе­сор Та­ди­ја Пе­јо­вић, вр­сни ма­те­ма­ти­чар, пр­ви аси­стент Ми­ха­и­ла Пе­тро­ви­ћа, опи­сао је у ме­мо­а­ри­ма по­чет­ке жи­во­та у Про­фе­сор­ској ко­ло­ни­ји:

„Зи­да­ње мо­је згра­де, као по­след­ње у ни­зу, кре­ну­ло је кра­јем сеп­тем­бра и до­вр­ше­но кра­јем но­вем­бра 1926. го­ди­не. Иако је би­ло до­вр­ше­них згра­да, ни­ко се ни­је усе­ља­вао јер су зи­до­ви би­ли вла­жни. Ули­це су би­ле про­се­че­не, али без ика­кве кал­др­ме, а о ас­фал­ту и да не го­во­рим. Кад пад­не ки­ша, на­и­ђе Бул­бул­дер­ски по­ток ко­ји од­се­че на­шу но­во­и­ме­но­ва­ну Про­фе­сор­ску ко­ло­ни­ју од Бе­о­гра­да. Ка­ко сам ста­но­вао у вла­жном ста­ну, усе­лим се у но­ву ку­ћу 29. 12. 1926. Још ни­смо има­ли де­це па смо су­пру­га и ја сма­тра­ли да ће­мо лак­ше под­но­си­ти вла­гу у на­шој, не­го у ту­ђој ку­ћи. Пре­ко да­на ни­смо код ку­ће већ на по­слу, а но­ћу ће­мо спа­ва­ти при отво­ре­ним про­зо­ри­ма…”

Пи­сао је про­фе­сор и о за­по­ма­га­њу жи­те­ља ко­ло­ни­је код оп­штин­ских вла­сти да им се ули­це кал­др­ми­шу, али чи­нов­ни­ци се на ово ни­су пре­те­ра­но уз­бу­ђи­ва­ли. До­те­ра­ли су је­да­ред пред сва­ку згра­ду не­ка­кву угље­ну шља­ку ко­ја се по­сле ки­ше бр­зо пре­тва­ра­ла у цр­но ле­пљи­во бла­то. Ку­ка­ли су да им се на­док­на­ди бар ма­њи део тро­шко­ва за по­ста­вља­ње во­до­во­да и ка­на­ли­за­ци­је, али уза­луд.

„Кад пад­не ки­ша, бла­то до гле­жње­ва, а кад ки­ша ста­не, све се пре­тво­ри у де­бео слој пра­ши­не… Услед ве­ли­ког бла­та сви смо но­си­ли ка­ља­че ве­за­не ка­на­пом за но­ге да не би оста­ле у ка­љу­зи. Ни­је би­ло до­вољ­но при­ве­за­ти их за ци­пе­ле, јер се до­га­ђа­ло да и ци­пе­ла оста­не у бла­ту.”

О том бла­ту се на стра­ни­ца­ма „По­ли­ти­ке” че­сто огла­ша­вао и Бог­дан По­по­вић, нај­ста­ри­ји жи­тељ ко­ло­ни­је, а при­че је об­ја­вљи­вао с над­на­сло­вом – „Блат­но ста­ње”.

По­во­дом обе­ле­жа­ва­ња не­ке окру­гле го­ди­шњи­це Про­фе­сор­ске ко­ло­ни­је на ку­ћа­ма су по­ста­вље­не та­бле са име­ном и кра­ћом би­о­гра­фи­јом не­гда­шњег ста­на­ра. До та­да, те та­бле су по­сто­ја­ле са­мо на ку­ћи Ми­лу­ти­на Ми­лан­ко­ви­ћа и на оној у ко­јој је ле­гат На­де­жде Пе­тро­вић.

Али, ту су се ис­пре­чи­ле не­ке не­до­у­ми­це. На при­мер, ку­ћу про­фе­со­ра Је­вре­ма Не­дељ­ко­ви­ћа на­сле­дио је зет, ака­де­мик Жи­во­јин Бум­ба­ши­ре­вић, ор­то­пед свет­ског гла­са, а ње­га си­но­ви Вла­ди­мир и Мар­ко, та­ко­ђе чла­но­ви СА­НУ. Па ка­ко и ко­ме по­све­ти­ти пло­чу или има ли сми­сла по­ста­ви­ти ви­ше обе­леж­ја? И шта би са ку­ћа­ма ко­је су сру­ше­не то­ком рат­них пре­о­ра­ва­ња Бе­о­гра­да, а на њи­хо­вом ме­сту су доц­ни­је ни­кле но­ве, с но­вим ста­на­ри­ма и вла­сни­ци­ма, а има и та­квих.

У Ко­ло­ни­ји још жи­ве про­фе­со­ри, а ме­ђу њи­ма и све ви­ше ака­де­ми­ка.