Величанствени писац

Дарко Бајић

Гордан Михић је за моје Дорћолце био шмекер, а за мене још и филмски јунак, борац за правду. Нешто попут Белмонда, нешто попут Џимија Барке. Причао ми је о својим новинарским данима. Био је оштар критичар. Када су уредници почели да му текстове бацају у кош, он је из протеста правио тајне журке на крову „Борбе”. Често су уз стаклену боцу млека дочекивали гашење светлости велеграда. Љубоморне колеге нису могле више да гледају како се на крову преко пута Скупштине Југославије скупљају најлепше девојке и манекенке и пријавили су га партијским друговима. Тако је Гордан отпуштен. На последњем задатку, за време интервјуа, освојио је срце тада младе наде, а данас легендарне глумице Вере Чукић. Тако је његова новинарска каријера прекинута, али је кинематографија добила једног од најуспешнијих југословенских сценариста: Гордана Михића.

Црни талас, чије су централне сценаристичке фигуре били Михић и Козомора, није само критиковао новокомпоновани естаблишмент, растуће бирократске апетите, причао о изневереним идеалима послератног доба већ је и утицао на младе синеасте, али и на публику и њихов критички став према неправдама у друштву. Црни талас је мењао свет око себе. Филм је у то време имао велики утицај у животу обичног човека. Тога је био свестан бивши новинар који је научио да се приче налазе ту, у нашем окружењу, само треба трагати за њима.

Зато су његови ликови толико животни, сочни, како то воле да кажу филмаши. Богатство ликова које је стварао Михић постало је богатство наших сећања и нашег живота.

„Вране”, у то време необичан филм, а данас би се могло рећи да би многи млади редитељи желели да на његову шпицу ставе свој ауторски потпис, био је у главној селекцији фестивала у Пули. Михић и Козомара су гледали помало у страху своје дебитантско остварење у препуној Арени. У једном тренутку Козомора се, блед у лицу, окренуо ка Михићу и рекао да су им помешали ролне филма. Уместо друге, која је прескочена, вртела се трећа. Михић је одмах реаговао, устао и потрчао ка кабини за пројекцију филма. Само што није дошао да мале кућице у којој је био кинооператер. Козомора му је показао руком да се врати. Када му је Гордан са неверицом задихан пришао и питао: „Па човече, побркали су нам ролне, морамо да зауставимо пројекцију”, Козомора му је рекао. „Ни случајно, овако је боље”.

Ако је Други светски рат донео злочине, људска страдања и трагедије, када је дошао мир уследила ја ерупцијс радости, а дани који су долазили доносили су освајање слободе. Негде између страхоте рата, личних губитака и породичне трагедије, снова који су вас заваравали да је рат завршен, десила се тако дуго очекивана слобода. Михић је зато тако бранио своје јунаке. Тако је бранио своју професију.

Пола века ћутања

Сећам се деведесетих година, када сам у неком часопису прочитао да су он и Здравко Шотра присуствовали отварању и ексхумацији људских жртава из злогласних херцеговачких јама у које су за време рата усташе бацале Србе православне вероисповести. Тада ми је он испричао о породичној трагедији 25 Михића, који су лежали на дну те јаме, његов деда и његов отац. Михић је тим чином суочавања са злочином, после скоро пола века ћутања био јако потресен. Али код њега никада нисам осетио мржњу, само бол и његову велику енергију и борбу да се никада не заборави злочин учињен српском народу. Михић је одговорио да није ствар прошлости већ искуства и истине за коју се знало а била је прећуткивана.

Какав је борац био Гордан можда најбоље показује један догађај пре петнаестак година. Био сам председник УО ФЦС, и предложио сам да доајени редитељи и сценаристи не иду на редовне конкурсе, већ да их ФЦС позива и пита да ли имају пројекте за реализацију. Михић се јавио и гневно коментарисао. „То је понижавајуће. Не треба нама социјална помоћ. Сами ћемо се, редовним путем, изборити за наше филмове.” Џаба сам му објашњавао да није реч ни о каквој помоћи њима, него да ће наша кинематографија и културна сцена Србије бити богатија за један филм легендарних аутора. Данас се види колико би били богатији за још Горданових, Жикиних, Макових, Пуркетових филмова, као и многих данас живих легенди.

Тешко је било борити се против Гордана, он је попут гладијатора са исуканим мачем гледао у вас са благим осмехом . Он се није плашио борбе, он је иза себе имао толико живота својих јунака да је просто био непобедљив. Ако баш види да вам је стало, пружио би вам ту шансу да осетите сву сласт победе. Била је то дивна дуготрајна борба уз узајамно поштовање, за ликове, сцене, филмове и серије које смо створили.

За Михића су говорили да је он стварао ликове губитнике, моје мишљење је сасвим друкчије. Његови јунаци су били борци. То што су на крају неки од њих губили битку више их чини борцима него оне који то нису ни покушали. Грешка је то данас поредити са савременом кинематографијом преплављеном губитницима који су се унапред предали. Његови јунаци, попут Џимија Барке, певају и када губе. То је код Горданових ликова борбени дух и убеђење и веровање да правда мора да победи.

Сећам се сцене у ТВ серији „Заборављени” када Драган Лаковић у старачком дому разговара са својим сином Џогијем, који је побегао из васпитно-поправног дома. Показује му папире са суђења и говори како је правда ипак достижна. Син оде, а он се обеси.

Снимао сам ту сцену и једноставно нисам знао како да га обесим. Тада сам се сетио – он пребаци уже преко лустера, омчу стави око врата, а други крај конопца веже за колегин гвоздени кревет. Драган се обеси, а кревет колеге се подигне увис. То га пробуди и он види слику свог обешеног другара. Када сам у монтажи чуо Горданов специфичан гласан осмех и видео како чешка браду, знао сам да смо на добром путу. Он никада није скривао осмех и ретко кад је скривао емоције, он је једноставно о њима отворено говорио и писао.

Сценарио „Записи из сивог дома” добио сам из руку уреднице Дечјег програма Радио-телевизије Београд Донке Шпичек. Тада сам први пут упознао Гордана. Пружио ми је текст, оштро ме је погледао, а онда се насмејао и рекао: „Прочитај, а онда правац у ВП дом.” Тако сам се ја, Дорћолац са већ неким практичним знањем, упутио за Крушевац. Наравно, Гордан је желео да осетим атмосферу и разговарам са домцима и васпитачима. Текст је био узбудљив, скоро документаран, али је имао превише ликова који су углавном били деца. Обећао сам му да ћу пронаћи одличне статисте са задатком али да за улоге узмемо младе талентоване глумце са Академије, ово је била велика шанса за њих. Добио сам максималну слободу, али сам морао да је освајам. Направили смо легендарну серију а ја сам добио, како смо волели у шали да говоримо, мог старијег брата који је увек био ту да помогне у невољи. Ликови попут Црног, Шиље, Шојке, Матића, Савке, Лолике, Велизара, Дебоса, Кеца, Робије, Белог и Зеке постали су урбане легенде и незабораван део атмосфере једног времена.

Горданови ликови су упамћени зато што су на ивици понора спремни на шалу. Ја сам се трудио да Михићеве ликове третирам као у филму „Буч Касиди и Санденс Кид”, када се у бекству нађу изнад провалије са потером за леђима која се приближава. Скок са висине од 20 метара у набујалу реку не даје им скоро никакву шансу да преживе. Кид не жели да скаче. Буч га убеђује да је то једини излаз. Он му каже да не зна да плива. Буч га повуче у скок и викне: „Нисам сигуран да ће много помоћи.”

Када Робија спасе људе из комбија у пламену, постане медијска личност, добије све похвале, он васпитачу Зеки призна да им је док их је спасавао украо новчанике. Кад Отац (легендарни Бора Тодоровић) дође у дом да посети сина, моли га да од васпитача тражи слободан викенд како би му помогао у крађи.

Кад год бих срео Гордана причали бисмо о разним животним темама, политици и, наравно, стању у кинематографији. Али један сусрет и његова прича која је открила његову велику љубав према писању, али и велику љубав према Вери и Ивани. Кад сам га питао како пише он ми је одговорио да пише сваког дана у исто време. А онда ми је објаснио како је некад писао у соби, па је рођена Ивана и преместио се у кухињу, па када су њих две добиле идеју да сруше зид и повећају дневну собу он се преместио на терасу. Када сам му рекао да ми то личи на неки италијански филм, рекао је: „Да, али сам застаклио терасу”. Дуго смо се смејали и уживали што допуштамо да нас наше супруге и ћерке тако слатко обрлате.

Принципијелан и правичан

Поред ликова и духовитих заплета, можда најдрагоценији материјал за мене биле су његове дидаскалије. Оне су вас наводиле да маштате и да вас луцидност писца провоцира приликом конструкције и визуализације сцена и јунака филма. У сценарију, који је постављен као позоришна представа, а онда га је Михић приредио за мене, била је једна сцена која је била само пролазна, али је заправо давала материјал за избор стила целог филма. Јунак вози ауто. Поред пута Ромкиња пегла веш, а пегла јој је прикључена на бандеру. Краде струју. Јунак застане, гледа је, а онда скрене путем да стигне на свечану вечеру у част конгреса поштарки Југославије. Нажалост, одбили су нас на ФЦС фонду . Филм „Последња потера за златом” никада није реализован.

Михић је, како су то добро проценили Дорћолци, био принципијелан и правичан. Говорио је: Ја нисам за трибине и протесте, ја говорим шта мислим у својим филмовима... Глупи и вредни показали су, не само на филму, показали су на свим нивоима, колико су опасни и колико им дугујемо за стање у којем смо сада.. . Код нас постоји и увек је постојала интелектуална елита, не сва, наравно, која је, ја то не могу да објасним, али која је увек снажно против свог народа. И, увек ће наћи начина да оптужи свој народ за све недаће и све невоље, не бирајући притом ни начин изражавања, ни тежину оптужби. Али, њихов је домет мали. Њих не цене ни они који их плаћају... Свако има право и на част и на срамоту, па може да бира.

Посветио је Гордан свој живот европској кинематографији, посветио је својој породици, својим саборцима глумицама које су својим стилом пркосиле трендовима и постале наше хероине посебног глумачког надахнућа , био је посвећен бризи о свом народу и својим пријатељима. Прошло је пет година од његовог изненадног одласка. Ово је тренутак да се његово целокупно дело поново ревалоризује и анализира његов сценаристичко и редитељско чудо. Његови интервјуи. Сећања његових колега, студената и сарадника. То је прави пут да се опет на овим нашим просторима изнедри такав величанствени писац.

„Најлакше ми је када је најтеже. Онда морам да запнем из све снаге”, говорио је Горданов деда.