Амерички десант на „Трепчу”

’Данас, 14. августа 2024, навршиле су се тачно 24 године од када је Америка оружаном силом на одређено време отела „Трепчу”.

Тек 18. јануара 2015. на насловној страници „Новости” у горњем левом углу освануо је наслов исписан крупним словима: „Отимање ’Трепче’ почело је десантом. У зору 14. августа 2000. године три хиљаде војника Кфора, уз подршку педесетак хеликоптера, оклопних борбених возила и амфибија под командом америчког генерала Вилијама Неша, ветерана из вијетнамског рата, јуришало је на ’Трепчу’”.

А ево како се све одвијало:

Крајем јануара 1995. дневни лист „Политика” објавио је чланак под насловом: „И последњи знак живота у ’Трепчи’ је угашен” уз појашњење да се ради о престанку производње у Топлани, која између осталог испоручује пару за грејање локалног становништва у Звечану и Косовској Митровици, због недостатка угља који се допрема из околних рудника, површински копови „Обилић”.

Америка уводи други обруч економских санкција СР Југославији.

Другог фебруара 1995, након разговора с председником Републике Србије, преузимам кормило овог привредног „Титаника”.

Одмах је приступљено изради Програма ревитализације „Трепче” за 1995. и 1996, чија је реализација након усвајања отпочела већ крајем фебруара, тако што су, у наредних пет месеци, под капу „Трепче” стављени сви познати ресурси – рудокопи с подручја СР Југославије.

Утврђивањем пословне стратегије садржане у геслу „Од руде до накита”, што је значило инсистирати на максималној финалној преради сопствених сировина у сопственим постројењима, обједињавање минерално-сировинског комплекса и фазно, по техничко-технолошком редоследу, покретање производње, реализовано је до 20. јула 1995.

Тога дана уследила је дуго најављивана посета Слободана Милошевића, председника Републике Србије, који је дочекан од руководства комбината и великог броја радника, доспелих са свих „Трепчиних” локација, на платоу испред Фабрике акумулатора у Косовској Митровици, тада највећег техничко-технолошког капацитета те врсте у Европи.

Након обиласка фабрике и Металургије олова, која је по капацитету највећа на свету, упознавања с процесом производње и добијања њему потребних информација из непосредних контаката с радницима, у пословној згради „Трепча”, настављени су разговори с руководством комбината, а након извештаја о постигнутим резултатима, закључује: „’Трепча’ је пример другима. Потезом пера направљен је препород.”

Недуго по завршетку реализације програма ревитализације, 5. маја 1997. године уследило је потписивање с инопартнером, до тада највећег уговора у историји „Трепче”, у износу од 519 милиона америчких долара, што данас представља вредност од милијарду и сто педесет милиона долара. Уговор је потписан уз гаранцију постојећим ресурсима у поседу „Трепче” и међусобног поверења стеченог током дотадашње сарадње.

Већ 1998. године географска карта СР Југославије окићена је препознатљивим амблемом „Трепча”, којим су означена места и градови, у којима су радили рудници, флотације, металургије, фабрике и пољопривредно добро – фабрика хране у Војводини, који су тада пословали у оквиру јединственог привредног система „Трепча”, једног од највећих у југоисточној Европи.

Доследном применом пословне стратегије под геслом „Од руде до накита”, „Трепча” је омогућила егзистенцију за више од 16.500 запослених и њихове породице.

„Имајући у виду спектар утицаја и деловања ’Трепче’, која је у свом саставу имала и прерађивачке капацитете ван сфере рударства и металургије, укључујући и производњу хране, педантни статистичари су израчунали да, када комбинат ради, више од 300.000 људи, непосредно или посредно, остварује – везује своју егзистенцију, по основу сарадње са овим привредним системом”, гласи цитат из Реферата за округли сто у САНУ за 24. 10. 2018. године.

Први писани траг о „Трепчи” налази се у повељи папе Бонифација Осмог из 1303.

Из вишестолетне (721 година) историје њеног постојања и рада могу се издвојити, у различитим столећима, три најуспешнија периода који квалификују „Трепчу” као симбол развоја, напретка и благостања, пре свега српске државе и њеног народа.

Први период је несумњиво најупечатљивији и омеђен је владавином Немањића. У средњем веку, на позив краља Уроша Првог Немањића, стигли су на ове просторе са севера Старог континента искусни рудари Саси, који су Србе научили рударству. Тако је, за време владавине Немањића, захваљујући управо развоју рударства, а уз њега и трговине и пољопривреде, српска држава напредовала брже и боље од свих других у остатку Европе.

Врхунац благостања огледа се у оснивању првог (и последњег) српског царства под царском круном Стефана Уроша Четвртог Душана Силног, највиђенијег и најспособнијег међу Немањићима (што му СПЦ до данас није признала, на жалост сваколиког српског рода), које је словило за најмоћније и најпоштованије царство тог времена.

Други период у којем је „Трепча” доживела врхунац у свом пословању и постала истински симбол препорода и благостања, јесте период друге половине 20. века у време владавине радника и сељака (социјалистички самоуправни привредни и друштвени поредак).

О овом периоду, садашњим и будућим генерацијама се посрећило, јер имају писани траг, који је поред осталих оставио и академик Слободан Вујић, професор рударства, где у својој оцени књиге „Казивања о ’Трепчи’ 1303–2018”, између осталог, пише: „Наш минерално-сировински комплекс је у другој половини 20. века дао огроман допринос укупном националном бићу, директни и индиректни ефекти су преко 200 милијарди долара добити, што је немерљиви допринос независности и суверености земље. И у годинама великог економског посустајања, крајем прошлог миленијума, рударство је с пољопривредом било најпоузданији привредни стуб земље. За време економских и политичких санкција и изолације, Србија је опстала захваљујући пољопривреди, производњи хране и рударству. Све доприносе рударства није могуће квантификовати нити метрички исказати, а они се пре свега односе на путну, железничку, стамбену и водопривредну инфраструктурну изградњу, на развој индустрије, на улагања у здравство, школство, културу, науку, истраживања, издавачку делатност, спорт, туризам, на изузетно значајну подршку археологији итд.”

Трећи период је временски најкраћи, а животно најдраматичнији и обухвата другу половину последње деценије протеклог миленијума. У тако кратком року требало је „Титаник” извући на површину океана (што се до данас, како нам је познато, још није десило), а затим га оспособити да прво постане фактор развоја и препорода, не само југа Србије, већ и земље у целини, с амбицијом да поново постане симбол општег благостања српске државе и народа, што је очигледно привремено заустављено десантом америчких снага на „Трепчу”, под изговором да при раду Металургије олова долази до тровања народа и загађења животне средине. Тако је и настао „еколошки устанак” предвођен поменутим америчким генералом, јер сваки устанак подразумева примену силе.

Упркос оружаном отимању и сакаћењу, нарочито капацитета за финалну прераду – Металургије олова за добијање рафинисаног олова, сребра, злата и бизмута у Звечану и Металургије цинка у Косовској Митровици за добијање електролитног цинка и кадмијума – остали делови „Трепче” наставили су са радом све до 4. јануара 2001.

Тога дана представници прелазне владе Србије коју је инсталисала администрација САД као марионетску, на састанку с акционарима „Трепче” у седишту владе у Београду, коначно закуцавају последњи ексер у мртвачки сандук велике „Трепче”. И овде се посрећило, како садашњим, тако и будућим генерацијама, што имају писани траг о историјској истини, која је садржана у стенографским белешкама са тог кобног догађаја.

*Генерални директор „Трепче” у последњој деценији 20. века