Američki desant na „Trepču”

’Danas, 14. avgusta 2024, navršile su se tačno 24 godine od kada je Amerika oružanom silom na određeno vreme otela „Trepču”.

Tek 18. januara 2015. na naslovnoj stranici „Novosti” u gornjem levom uglu osvanuo je naslov ispisan krupnim slovima: „Otimanje ’Trepče’ počelo je desantom. U zoru 14. avgusta 2000. godine tri hiljade vojnika Kfora, uz podršku pedesetak helikoptera, oklopnih borbenih vozila i amfibija pod komandom američkog generala Vilijama Neša, veterana iz vijetnamskog rata, jurišalo je na ’Trepču’”.

A evo kako se sve odvijalo:

Krajem januara 1995. dnevni list „Politika” objavio je članak pod naslovom: „I poslednji znak života u ’Trepči’ je ugašen” uz pojašnjenje da se radi o prestanku proizvodnje u Toplani, koja između ostalog isporučuje paru za grejanje lokalnog stanovništva u Zvečanu i Kosovskoj Mitrovici, zbog nedostatka uglja koji se doprema iz okolnih rudnika, površinski kopovi „Obilić”.

Amerika uvodi drugi obruč ekonomskih sankcija SR Jugoslaviji.

Drugog februara 1995, nakon razgovora s predsednikom Republike Srbije, preuzimam kormilo ovog privrednog „Titanika”.

Odmah je pristupljeno izradi Programa revitalizacije „Trepče” za 1995. i 1996, čija je realizacija nakon usvajanja otpočela već krajem februara, tako što su, u narednih pet meseci, pod kapu „Trepče” stavljeni svi poznati resursi – rudokopi s područja SR Jugoslavije.

Utvrđivanjem poslovne strategije sadržane u geslu „Od rude do nakita”, što je značilo insistirati na maksimalnoj finalnoj preradi sopstvenih sirovina u sopstvenim postrojenjima, objedinjavanje mineralno-sirovinskog kompleksa i fazno, po tehničko-tehnološkom redosledu, pokretanje proizvodnje, realizovano je do 20. jula 1995.

Toga dana usledila je dugo najavljivana poseta Slobodana Miloševića, predsednika Republike Srbije, koji je dočekan od rukovodstva kombinata i velikog broja radnika, dospelih sa svih „Trepčinih” lokacija, na platou ispred Fabrike akumulatora u Kosovskoj Mitrovici, tada najvećeg tehničko-tehnološkog kapaciteta te vrste u Evropi.

Nakon obilaska fabrike i Metalurgije olova, koja je po kapacitetu najveća na svetu, upoznavanja s procesom proizvodnje i dobijanja njemu potrebnih informacija iz neposrednih kontakata s radnicima, u poslovnoj zgradi „Trepča”, nastavljeni su razgovori s rukovodstvom kombinata, a nakon izveštaja o postignutim rezultatima, zaključuje: „’Trepča’ je primer drugima. Potezom pera napravljen je preporod.”

Nedugo po završetku realizacije programa revitalizacije, 5. maja 1997. godine usledilo je potpisivanje s inopartnerom, do tada najvećeg ugovora u istoriji „Trepče”, u iznosu od 519 miliona američkih dolara, što danas predstavlja vrednost od milijardu i sto pedeset miliona dolara. Ugovor je potpisan uz garanciju postojećim resursima u posedu „Trepče” i međusobnog poverenja stečenog tokom dotadašnje saradnje.

Već 1998. godine geografska karta SR Jugoslavije okićena je prepoznatljivim amblemom „Trepča”, kojim su označena mesta i gradovi, u kojima su radili rudnici, flotacije, metalurgije, fabrike i poljoprivredno dobro – fabrika hrane u Vojvodini, koji su tada poslovali u okviru jedinstvenog privrednog sistema „Trepča”, jednog od najvećih u jugoistočnoj Evropi.

Doslednom primenom poslovne strategije pod geslom „Od rude do nakita”, „Trepča” je omogućila egzistenciju za više od 16.500 zaposlenih i njihove porodice.

„Imajući u vidu spektar uticaja i delovanja ’Trepče’, koja je u svom sastavu imala i prerađivačke kapacitete van sfere rudarstva i metalurgije, uključujući i proizvodnju hrane, pedantni statističari su izračunali da, kada kombinat radi, više od 300.000 ljudi, neposredno ili posredno, ostvaruje – vezuje svoju egzistenciju, po osnovu saradnje sa ovim privrednim sistemom”, glasi citat iz Referata za okrugli sto u SANU za 24. 10. 2018. godine.

Prvi pisani trag o „Trepči” nalazi se u povelji pape Bonifacija Osmog iz 1303.

Iz višestoletne (721 godina) istorije njenog postojanja i rada mogu se izdvojiti, u različitim stolećima, tri najuspešnija perioda koji kvalifikuju „Trepču” kao simbol razvoja, napretka i blagostanja, pre svega srpske države i njenog naroda.

Prvi period je nesumnjivo najupečatljiviji i omeđen je vladavinom Nemanjića. U srednjem veku, na poziv kralja Uroša Prvog Nemanjića, stigli su na ove prostore sa severa Starog kontinenta iskusni rudari Sasi, koji su Srbe naučili rudarstvu. Tako je, za vreme vladavine Nemanjića, zahvaljujući upravo razvoju rudarstva, a uz njega i trgovine i poljoprivrede, srpska država napredovala brže i bolje od svih drugih u ostatku Evrope.

Vrhunac blagostanja ogleda se u osnivanju prvog (i poslednjeg) srpskog carstva pod carskom krunom Stefana Uroša Četvrtog Dušana Silnog, najviđenijeg i najsposobnijeg među Nemanjićima (što mu SPC do danas nije priznala, na žalost svakolikog srpskog roda), koje je slovilo za najmoćnije i najpoštovanije carstvo tog vremena.

Drugi period u kojem je „Trepča” doživela vrhunac u svom poslovanju i postala istinski simbol preporoda i blagostanja, jeste period druge polovine 20. veka u vreme vladavine radnika i seljaka (socijalistički samoupravni privredni i društveni poredak).

O ovom periodu, sadašnjim i budućim generacijama se posrećilo, jer imaju pisani trag, koji je pored ostalih ostavio i akademik Slobodan Vujić, profesor rudarstva, gde u svojoj oceni knjige „Kazivanja o ’Trepči’ 1303–2018”, između ostalog, piše: „Naš mineralno-sirovinski kompleks je u drugoj polovini 20. veka dao ogroman doprinos ukupnom nacionalnom biću, direktni i indirektni efekti su preko 200 milijardi dolara dobiti, što je nemerljivi doprinos nezavisnosti i suverenosti zemlje. I u godinama velikog ekonomskog posustajanja, krajem prošlog milenijuma, rudarstvo je s poljoprivredom bilo najpouzdaniji privredni stub zemlje. Za vreme ekonomskih i političkih sankcija i izolacije, Srbija je opstala zahvaljujući poljoprivredi, proizvodnji hrane i rudarstvu. Sve doprinose rudarstva nije moguće kvantifikovati niti metrički iskazati, a oni se pre svega odnose na putnu, železničku, stambenu i vodoprivrednu infrastrukturnu izgradnju, na razvoj industrije, na ulaganja u zdravstvo, školstvo, kulturu, nauku, istraživanja, izdavačku delatnost, sport, turizam, na izuzetno značajnu podršku arheologiji itd.”

Treći period je vremenski najkraći, a životno najdramatičniji i obuhvata drugu polovinu poslednje decenije proteklog milenijuma. U tako kratkom roku trebalo je „Titanik” izvući na površinu okeana (što se do danas, kako nam je poznato, još nije desilo), a zatim ga osposobiti da prvo postane faktor razvoja i preporoda, ne samo juga Srbije, već i zemlje u celini, s ambicijom da ponovo postane simbol opšteg blagostanja srpske države i naroda, što je očigledno privremeno zaustavljeno desantom američkih snaga na „Trepču”, pod izgovorom da pri radu Metalurgije olova dolazi do trovanja naroda i zagađenja životne sredine. Tako je i nastao „ekološki ustanak” predvođen pomenutim američkim generalom, jer svaki ustanak podrazumeva primenu sile.

Uprkos oružanom otimanju i sakaćenju, naročito kapaciteta za finalnu preradu – Metalurgije olova za dobijanje rafinisanog olova, srebra, zlata i bizmuta u Zvečanu i Metalurgije cinka u Kosovskoj Mitrovici za dobijanje elektrolitnog cinka i kadmijuma – ostali delovi „Trepče” nastavili su sa radom sve do 4. januara 2001.

Toga dana predstavnici prelazne vlade Srbije koju je instalisala administracija SAD kao marionetsku, na sastanku s akcionarima „Trepče” u sedištu vlade u Beogradu, konačno zakucavaju poslednji ekser u mrtvački sanduk velike „Trepče”. I ovde se posrećilo, kako sadašnjim, tako i budućim generacijama, što imaju pisani trag o istorijskoj istini, koja je sadržana u stenografskim beleškama sa tog kobnog događaja.

*Generalni direktor „Trepče” u poslednjoj deceniji 20. veka