Неправедно заборављени Стојан Живадиновић

На Балкану живи се трчећи. Нама није дозвољено застајкивати у нашем напредовању, јер ми још носимо тежак терет једнога ропства, које је трајало пет столећа и кога бисмо да се што пре ослободимо...

Бележио је у своје време за француске медије цењени, данас неправедно заборављени приповедач Стојан Живадиновић (1889–1942) жртва породичне политичке неподобности. Живадиновић је по много чему особена интелектуална фигура нашег поднебља, и шире о чему сведочи стална спомен-соба са аутентичним личним предметима овог писца смештена у Завичајном музеју Сокобање које је стециште поклоника уметности, али и запитаности. Апсурд је већи ако се зна да је управо ово здање где је Стојан одрастао било кућа породице Живадиновић, којој је у политичком вихору сва имовина конфискована.

У Сокобањи се препричава податак да су Живадиновићеве књиге, у то време, уклоњене из свих јавних простора, са универзитета, библиотека, из књижара, односно да су само неки прашњави примерци пронађени у подруму библиотеке у Зајечару. О потомцима и родбини књижевника не зна се, кажу, ништа.

Стојан Живадиновић који се школовао у Француској, где је завршио студије права био је свестрана личност: оперски певач, новинар, дипломата Краљевине Југославије (од 1924. до 1941) Био је, бележе хроничари, један од најцењенијих аутора између два рата чија су дела, посебно о јунацима из Првог светског рата, објављивали тадашњи престижни издавач, попут Геце Кона, Цвијановића, београдске Народне књижнице, Српске књижевне задруге. Иза себе је оставио вредна дела међу којима је најпознатија трилогија историјских романа: „Карађорђе” (1930), „Хајдук Вељко” (1932) и „Вујица Вулићевић” (1933). Живадиновићев роман „Змија у недрима” једно је од последњих дела које је 1940. године објавио, управо Геца Кон.

– После рата Стојан Живадиновић доживео је судбину неподобних, па се о њему данас мало зна. Кућа је Живадиноваћу одузета зато што је овај вансеријски интектуалац проглашен персоном нон грата, јер је његов брат од стрица био у љотићевцима. Неко време Стојан је живео и радио у Француској, али је преминуо у Београду. Трилогија „Карађорђе” налази се на Листи светске културне баштине Унеска. То су романи објављени с почетка 20. века и од велике су културне како наше, тако и светске важности. За дело „Испод Озрена” добио је награду Српске краљевске академије. Његова дела превођена су на француски, мађарски, немачки језик – каже Љубинко Миленковић, дирекор ТО Сокобања.

Иза Стојана Живадиновића остало је више од 400 прича, а своје прве приповетке написао је с почетка треће деценије 20. века. Живадиновићева, приповетка „Браћа”, нашла се у збирци „Седам приповедака”, раме уз раме са рукописима Иве Андрића, Ника Бартуловића, Растка Петровића... У роману „До последњег даха” који је писао, рекло би се, у раној фази стваралаштва (1923), аутор описује своје одрастање у Сокобањи на прелазу из 19. у 20 век, па та књига представља аутобиографско дело.

О лику и делу Стојана Живадиновићева говоре и многи записи књижевне критике његових савременика, па тако у предговорима збирке „Седам приповедака” и роману „Госпођа загонетка” стоји како је овај писац својим изванредним приповеткама испунио многе часописе међу којима и „Нови живот”, „Венац”, „Књижевни гласник”, „Политика”. Приповетке о школовању у Француској, како бележи Гојко Тешић у својој антологији „Утуљена баштина” у којој пише о цензурисаним писцима, руше идеализовану слику наших ђака. Тако Живадиновић приказује и неке њихове несташлуке, коришћење рата као изговора за незнање, често недовољно познавање језика, затвореност за упознавање друге културе. Ипак, он је благонаклон према тим појавама, жели само да на њих скрене пажњу, да се са читаоцем томе насмеје, да скрене пажњу на негативне карактеристике наших младих људи које би ваљало искоренити.

Историјским темама Живадиновић прилази опрезно, као патриота. То није необично јер су му преци учествовали у Тимочкој буни, те је из породичних прича, из прве руке знао много о нашем менталитету, традицији...

Стојан Живадиновић као дипломата службовао је у Бриселу, Ђенови и Дизелдорфу, а та чињеница коштала га је и напада противника због тога што је био конзул Краљевине Југославије у Хитлеровој Немачкој.

Писац и дипломата Стојан Живадиновић умро је у Београду 1942. године, али нема тачног датума нити података под којим се околностима то десило. Као што је необично и тешко објашњиво како су превођена и популарна дела овог аутора потпуне нестала с књижевне сцене, из библиотека, антологија.