Живот по диктату

Седео је у наслоњачи на трему своје омалене брвнаре у викенд-насељу надомак града. Пролећно сунце наглашавало је својим зрацима лепоту ружа засађених дужином ограде целог његовог невеликог плаца. Брвнарицу је направио по принципу „уради сам” пре неколико година решен да најзад себи створи кутак по „мери”. 

Дуго је већ осећао како свих својих педесет пет година живи по диктату најближих, па све чешће и оних даљих, испуњавајући им жеље и очекивања.

Прво су то били његови родитељи, баке, деде, тетке, стричеви, ујаци ближи и даљи… Потом супруга, деца, кумови крштени, кумови венчани, они којима је он био кум и што су се временом множили и умножавали, кумчићи којих је (хвала Богу гледано са хумане глобалне стране) било све више и више, а каткад и на месечном нивоу, најближи пријатељи… А онда и комшије, колеге са посла, шефови, шефчићи, помоћници шефова, секретари, помоћници секретара, разноразни асистенти и њихови асистенти… 

Сви они имали су своје жеље, потребе, навике, хтења и, како му се сада чинило, готово увек су очекивали од њега да баш он то испуни или да уместо њих уради већи део обавеза. Значи, не само да се није питао поводом закључака и одлука, већ их је сам морао и да спроводи.  

Покушавао је да освести тренутак када је све то почело. Свакојако наметање туђе воље, укуса, идеја, навика, целокупног ритма живота и његово пристајање на то. 

Прво су му падали на памет они најбаналнији примери – бирање боје са родитељима за зидове у његовој момачкој соби и на крају, као решење упркос његовој вољи, наметнути фото-тапет са мотивом заласка сунца на пустом острву који је изнебуха стигао као поклон од рођака из Америке због чега потом годинама није смео да доведе никога од ортака.

Након женидбе то се прелило на пристајање на нежнорозе боју брачног кревета по супругином нацрту. Затим, пристајање на златну боју каросерије половног аутомобила купљеног од свастике како би јој се помогло да она купи нов због чега је сам увек морао да се паркира неколико ћошкова даље.

Сећао се како га је током деведесетих година прошлог века деда без питања учланио у политичку странку по свом опредељењу. Мајка га је преко лекарске везе ослободила служења војног рока, мада га је било срамота због тога. Отац га је запослио у фабрици кугличних лежајева где је и сам радио, иако је он тада желео да покуша да упише позоришну режију на шта су се сви згрозили уз образложење да од тог неизвесног посла нема ни вајде ни живота, те да ће бити без престанка изложен јавној критици по медијима. Сећао се и како је час учествовао на демонстрацијама против власти, а час се прибојавао да им се придружи. И на крају, како му је тетка испроводаџисала упознавање са садашњом супругом. 

Присећао се и како је по женидби, у најтежем времену ишло скућавање: честа пресељења  по изнајмљеним становима, тегљење џакова намирница свих врста за целу фамилију - од оних са кромпирима па до бутки меса из државних залиха намењених социјално угроженим, флаша зејтина, кеса брашна које би се често умољчавило…

Деца коју су потом он и жена изродили неретко су се према њему односила као да им је возач, лични банкар, кувар… За стричеву фирму је након радног времена годинама постављао клима-уређаје за минималац како би га спасао од затварања  радње. Када год би се нешто у згради покварило све комшије су се њему обраћале као да је домар. Дешавало се да је прао степениште уместо чистачица које се неретко без објашњења не би појавиле. Редовно је само он мењао сијалице у ходнику, поправљао разваљену браву на улазу зграде, прегањао се са мајсторима за лифт, интерфон…

Тетку и стрину је са све најбољим пријатељицама годинама одвозио и довозио из бање. Када се дешавало да због обавеза дне би могао а их одвезе, ни тетка ни стрина а ни њихове другарице нису показивале разумевање. 

И тако је то трајало, и трајало… 

Како су деца расла тако се стан у коме су живели чинио све мањи и мањи. Жена је патила од свих могућих алергија те су им прозори лети  увек били затворени а пошто су собе биле мале а плафони ниски, током летњих жега клима-уређај га је буквално „тукао” у главу, јер је једина могућа позиција за инсталирање еркондишна која не би угрожавала децу и жену била она преко пута његовог места за седење.

Дакле, решење се наметало и први пут у животу се и он у потпуности са њим слагао. Како је посао који је обављао још из „времена короне” омогућавао рад од куће неколико дана недељно, одлучили су да се он пресели у брвнарицу.

Једног дана, прилазећи својој брвнари – кутку спаса у ружама, угледао је разваљен контејнер за отпатке и око њега разбацане покидане кесе са отпацима хране, распукле коре великих лубеница низ које се сливала црвена мешавина сочности и црних семенки којом се сладило на стотине мува, оса и пчела. Поред њих било је неколико напуштених паса, са видљивим ребрима грудног коша, који су уз режање чељустима борили око велике кости. Окренуо се и отишао у своју колибу. 

Пала је ноћ. Није било звукова градске вреве у близини. Тишина. Мир. Заспао је и спавао чврсто. 

Јутро је свануло. Отворио је прозор и дубоко удахнуо. Цвркут птица допирао је са свих страна. Дозивале су једна другу. Осмехнуо се и зазвиждукао желећи да постане део њиховог друштва. И постао је. Цвркутали су тако заједно. 

Наједном, ноздрве му је запарао мирис паљевине. Препознатљив али некако више припадајући градској средини – контејнерски смрад. Очајан, хитро је затворио прозор и истрчао из колибе.  

Дим из контејнера правио је густ облак пун огавног смрада. Вратио се до колибе и развукао баштенско дугачко црево пут контејнера, одврнуо славину и вода је кренула да шикља. Гасио је запаљену унутрашњост из чијег гротла се ширио влажни мирис паљевине. Вода је цурила из контејнера, црна, смолава, правећи дуж пута велику ружну бару. 

Вратио се до колибе. Сео је на степеник и не зна ни сам зашто, пао му је на памет интервју који је давних дана гледао на телевизији. У питању је био један велики страни глумац који је био и позоришни редитељ. Памтио му је и име: сер Лоренс Оливије. 

Оливије је испричао: „На почетку каријере био сам прилично сиромашан. Ништа ми није ишло од руке. У цепу сам имао само 35 фунти, а то није било довољно ни за недељу дана живота. Пошто сам био у безизлазној животној ситуацији за коју је изгледало да нема решења решио сам да се обесим. Нисам имао конопац при руци и отишао сам да га купим. Нашао сам одговарајући у оближњој радњи и хтео да платим. Продавац је мирно рекао: Тридесет пет фунти. Шта?! Зар све што имам да вам дам за обично уже! Парче канапа! Обичан глупи  канапчић! Окренуо сам се, залупио врата, отишао у позориште Олд Вик и направио каријеру за коју, верујем, сви ви знате.” 

Насмејао се гласно евоцираном сећању из младости. 

Запитао се шта је некада могао да буде његов Олд Вик а шта је он могао бити сада?