Парада и променада

Мно­ги ве­ру­ју да је по­вест Бе­о­гра­да одав­но иш­чи­та­на књи­га, али пре три го­ди­не при­ре­ђе­на је из­ло­жба „Спо­ме­нич­ко на­сле­ђе Ули­це кне­за Ми­ло­ша” у окви­ру ма­ни­фе­ста­ци­је „Да­ни европ­ске ба­шти­не”, у из­во­ђе­њу Ксе­ни­је Ћи­рић, исто­ри­чар­ке умет­но­сти и ви­шег кон­зер­ва­то­ра За­во­да за за­шти­ту, ве­ли да ни­је баш та­ко. Сво­јом по­став­ком до­та­кла је и на­из­глед бе­зна­чај­не ства­ри, а ово је при­ча упра­во о њи­ма.

Ве­ћи­на жи­те­ља пре­сто­ни­це за­кле­ла би се да је пр­во град­ско ше­та­ли­ште осва­ну­ло у Кнез Ми­ха­и­ло­вој ули­ци, да се про­те­за­ло од „Ру­ског ца­ра” и угла Оби­ли­ће­вог вен­ца, од ћо­шка крај би­о­ско­па „Ја­дран” где су че­сто глу­ва­ри­ли Мо­мо Ка­пор и Ра­ди­во­је Ко­раћ Жућ­ко, до спо­ме­ни­ка „A la Fran­ce” на Ма­лом Ка­ле­мег­да­ну, a да је имао и „ре­зер­вни по­ло­жај” на Сту­дент­ском тр­гу, где су сло­бод­ним да­ни­ма на­и­ла­зи­ле ру­ме­не цу­ри­це, кућ­не по­моћ­ни­це имућ­ни­јих ва­ро­ша­на, ма­хом оде­ве­не у чип­ка­сто-ша­ре­ну на­род­ну но­шњу, уз не­су­ђе­не ка­ва­ље­ре у си­во­ма­сли­на­стом, па се ве­ру­је да је баш ту на­ста­ла пр­ва град­ска про­ме­на­да, пра­пре­те­ча да­на­шње пе­шач­ке зо­не.

По­гре­шно. Пр­ви бе­о­град­ски кор­зо про­вла­чио се Топ­чи­дер­ским дру­мом ко­ји је тек 1872. пре­и­ме­но­ван у Ули­цу кне­за Ми­ло­ша и је­здио ту­да од сре­ди­не 19. ве­ка, од Аба­џиј­ске чар­ши­је, са­да Ули­це кра­љи­це На­та­ли­је, до Вра­чар­ског по­то­ка ко­ји је од Сла­ви­је Не­ма­њи­ном те­као ка Ба­ри Ве­не­ци­ји.

Де­лу­је не­ло­гич­но јер се по пр­вом ре­гу­ла­ци­о­ном пла­ну Бе­о­гра­да из 1867. го­ди­не ва­рош про­сти­ра­ла до „шан­ца”, а све ван тог ата­ра би­ло је пу­ста­ра, са ка­ур­ским гро­бљем и цр­квом брв­на­ром Све­тог Мар­ка на Ма­лом Вра­ча­ру и ма­ло бли­жом Ба­тал џа­ми­јом чи­ји на­зив нај­сли­ко­ви­ти­је го­во­ри о ње­ном ме­сту у та­да­шњем град­ском зе­мљо­пи­су.

Ка­ко се то до­го­ди­ло?

Због пла­ни­ра­ног ши­ре­ња срп­ског де­ла ва­ро­ши, књаз је из Бе­ча по­звао гра­ђе­вин­ског ин­же­ње­ра, Сло­ва­ка Фран­ца Јан­кеа, да уоб­ли­чи та­да не­на­се­љен и до­ста уда­љен про­стор пре­ма Вра­ча­ру. Упра­во ње­го­вим пла­ном пр­ви пут су ус­по­ста­вље­ни европ­ски прин­ци­пи не са­мо у ур­ба­ни­зму, већ и у ар­хи­тек­ту­ри. Јер, не­про­ход­ни ла­ви­ринт ста­зи­ца из­ме­ђу ба­шта од­ме­ни­ле су ули­це ко­је су се укр­шта­ле под пра­вим углом, а пред­ви­ђе­но је да се сва зда­ња у њи­ма, че­му год да су на­ме­ње­на, гра­де „у стро­ју”, дуж за­цр­та­них ли­ни­ја... што је би­ло ла­ко из­во­дљи­во јер је му­дри књаз на­ме­рио да ту ник­не др­жав­но-ад­ми­ни­стра­тив­ни, управ­ни и вој­ни цен­тар пре­сто­ни­це и вас­це­ле Ср­би­је, а пре све­га – двор!

Пр­ви пра­ви двор по европ­ским узан­си­ма (са до та­да на­ма не­по­зна­тим бал­ко­ном) ни­као је на­спрам да­на­шње Ваз­не­сењ­ске цр­кве, из­ме­ђу Пи­вар­ске (та­да де­ла Бал­кан­ске од Ве­ли­ке пи­ва­ре) и Топ­чи­дер­ског дру­ма 1836. го­ди­не, али се Ми­лош ни­ка­да у ње­га ни­је усе­лио јер је 1839. мо­рао да на­пу­сти зе­мљу и на­ред­них 19 го­ди­на про­ве­де у беч­ком ег­зи­лу.

Крај дво­ра уре­ђе­на је про­стра­на ба­шта ко­ја и да­нас кра­си тај део гра­да. У оно вре­ме, двор­ски парк био је за­тво­рен за ва­ро­шки ба­ши­бо­зук, али су при­ступ има­ли ми­ни­стри и др­жав­ни са­вет­ни­ци па је за­то на­зван – Со­вет­ски. С од­ла­ском Ми­ло­ша, а за­тим и ње­го­вог си­на Ми­ха­и­ла у из­гнан­ство, цео тај ком­плекс пре­дат је др­жа­ви, а двор пре­пу­штен на ко­ри­шће­ње Ми­ни­стар­ству фи­нан­си­ја Кња­же­ви­не Ср­би­је. За­то је не­су­ђе­ни двор­ски парк до 2017. и по­ста­вља­ња сто­је­ће ком­по­зи­ци­је Га­ври­ла Прин­ци­па и пре­и­ме­но­ва­ња по нај­мла­ђем мла­до­бо­сан­ском ре­во­лу­ци­о­на­ру но­сио на­зив – Фи­нан­сиј­ски парк.

Ма­ло за­тим, пре­ко­пу­та је из­гра­ђе­на Ве­ли­ка ка­сар­на, ко­ја с из­ме­ње­ним из­гле­дом по­сто­ји и да­нас уз згра­ду Ге­не­рал­шта­ба, а до кра­ја ве­ка је, у скла­ду са већ за­по­че­тим из­гра­ђе­на и Вој­на ака­де­ми­ја, па за њом Ваз­не­сењ­ска цр­ква (1863), ста­ро зда­ње На­род­не скуп­шти­не, згра­да Ми­ни­стар­ског са­ве­та, за­тим и Ми­ни­стар­ство вој­но на углу Не­ма­њи­не и Ули­це кне­за Ми­ло­ша, а по­ру­ше­но бом­ба­ма у по­след­њем свет­ском ра­ту ка­да и двор – се­ћа­ње на ње­га чу­ва још је­ди­но Ми­ло­шев амам.

Двор­ски, од­но­сно Фи­нан­сиј­ски парк, упа­ра­ђе­ни мла­ди ка­де­ти, Ве­ли­ка пи­ва­ра, ва­жне др­жав­не уста­но­ве, а доц­ни­је и ку­ће ви­ђе­ни­јих су­гра­ђа­на би­ли су раз­лог да Топ­чи­дер­ски друм и тај део гра­да по­ста­ну оми­ље­но ше­та­ли­ште тек про­цве­та­лих цу­ри­ца и мла­дих вој­ни­ка, упр­кос то­ме што ули­ца ни­је би­ла по­пло­ча­на па је ле­ти би­ла пра­шња­ва џа­да, а с је­се­ни и у зи­му на­лик ка­ља­вом или смр­зну­том по­то­ку. Ка­рак­тер про­ме­на­де тај део гра­да очу­вао је чак и кад је ули­цом по­чео да кло­па­ра елек­трич­ни трам­вај – пр­во до ка­фа­не „Мо­стар”, а доц­ни­је и до Чу­ка­ри­це.

Из Град­ске упра­ве обе­ћа­ли су да ће се ули­ци вра­ти­ти ста­ри сјај и зна­чај, па ће мо­жда по­но­во по­ста­ти дра­го ше­та­ли­ште Бе­о­гра­ђа­на и њи­хо­вих го­сти­ју јер би то би­ло рав­но ли­ста­њу уџ­бе­ни­ка исто­ри­је пре­сто­ни­це у по­след­ња два ве­ка.