„Књижевне планине” Олге Токарчук

Десети фестивал „Књижевне планине”, у организацији Фондације Олге Токарчук, по свом обиму и садржају представља актуелно највећи друштвено-књижевни догађај који окупља најзначајније представнике културног живота у Пољској. Покренут је још 2015. на иницијативу нобеловке, с чијег је дрвеног трема куће у Крајанову она мобилисала промоцију региона Доње Шлезије, као своје изабране домовине, а с циљем да се у културном животу активизује локално становништво и популарише читалаштво. Током тих првих фестивала доминирала је присна атмосфера сусрета у амбијенту њене баште са засадом лаванде, и та блискост је била један од најважнијих елемената догађаја. Пошто је освојила Нобелову награду, Олга је основала своју фондацију, и „Књижевне планине” од тада се све више развијају и проширују своје потенцијале, да би у овој, јубиларној години, достигао рекордан број догађаја: више од 150.

За 11 дана, сцене на 22 локације у Доњој Шлезији посетило је 230 гостију, дочеканих у Новој Руди, Клоцку, Валбжиху, Швидњици, Клоцким Лудвиковицама, у Срнином замку у Горњој Шћинавки. Одржано је 11 концерата, приказано девет филмова, организовано пет изложби, две позоришне представе и 14 радионица и семинара тзв. Летећег народног универзитета – чији је циљ образовна делатност за популацију која нема приступа културном животу у великим градовима. Универзитет је покренуо кључне друштвено-политичке теме: наметнуту поларизацију у друштву коју политичари користе као полугу власти, индоктринацију у медијима који цензуришу дискусије о горућим темама, попут права радника, насиља у породици, еколошке катастрофе и селективног примењивања законодавства у фундаменталним питањима за живот заједнице. На бројним радионицама, семинарима и разговорима о еколошким, друштвеним, историјским питањима учесници дискусија имали су неограничену слободу речи и мишљења, што је било веома инспиративно.

Овогодишњи фестивал конципиран је у духу Олгиног есеја о земљи Метаксе, тој фигури међупростора, онога „између” што спаја супротности, повезује очигледно с неочигледним, у којој нестају постојани путокази и отварају се нове перспективе и идеје. Сходно томе, на фестивалу су учествовали не само истакнути књижевници и уметници него и филозофи, научници, историчари, политичари, психолози, правници, еколози, активисти. Покренуте су теме једнакости, утицаја климатских промена и екологизоване индустрије, организован је бесплатни колективни превоз, а у понуди су била само јела без меса. „Књижевне планине”, напросто, демонстрирале су учинак политике спрам учинка културе, а томе је потпомогла присутност огромног броја посетилаца, људи из публике који су својим активним учешћем у дебатама показали да су још значајнији актери од самих стваралаца.

Паралелно с фестивалом „Књижевне планине” ове године одржан је као његов интегрални део и Фестивал преводилаца Олге Токарчук, који представља континуитет Првог светског конгреса, одржаног пре две године у Вроцлаву. Из целог света и са свих континената на фестивал су овог пута стигла 34 преводиоца и представљена су публици као аутентични амбасадори пољске културе, као лица која креирају слику те земље и њеног језика, шире идеје и географски проширују дискусију о књижевним темама. Олгине књиге до сада су преведене на 52 језика која обухватају више од 160 преводилаца и, захваљујући њиховом раду, читају се и у Бразилу, Индији, Јужној Кореји, чак Шри Ланки. До сада је објављено укупно готово 400 издања и тај број стално расте.

На више локација (Нова Руда, Клоцко, Лудвиковице клоцке) одржано је неколико панела, тематски дефинисаних као „Језички мостови и (пре)мошћавање”, „Непрозирни преводилац”, „Преводилачки канон пољске књижевности” и „Преводилачки Прозори” . У дискусијама је учествовало 18 преводитељки и преводилаца. „Кинески језик не познаје појам катхарсис”, открила нам је је Ли Јинан; „У хебрејском језику нема благости, и ја се с тим борим”, рекла је Миријам Боренштајн из Израела. Поред дебата, организован је и садржај за најмлађе: кулинарске радионице из Грчке, Чешке и Италије и преношење у свет бајки из Француске, Бразила и Норвешке. Све то учинило је да овај фестивал још једном утврди и подстакне јачање солидарности и заједништва, вредности чији дефицит сви осећамо.

Публику је занимало шта ми видимо у пољској књижевности кад се наша љубав према Пољској не рефлектује на висину наших хонорара и откуда идеја о конституисању Прозора, Удружења преводилаца светова Олге Токарчук. Износећи сопствено искуство, апострофирала сам пораз своје формативне припадности некадашњој отаџбини, Југославији, због чега сам, између осталог, иницирала нову заједницу која окупља моје колеге, Олгине преводиоце из целог света. Та заједница функционише већ две године и сви је називамо Породица – пољски Родзина, етимолошки Родиниа, прапостојбина, суперконтинент који интегрише само наизглед удаљено и неспојиво.

Као ниједан други пољски нобеловац, Олга претвара књижевност у живот. Крум Крумов, бугарски преводилац, проживљавајући post iterum стање, овако је то сажео: „Овај фестивал омогућио нам је не само да се сретнемо с другим члановима Породице у олговској атмосфери Доње Шлезије него и да упознамо, чујемо, видимо и друге уметнике. И да, исто тако, будемо виђени, да нас упознају и чују. Овакви сусрети уносе живописност, афирмишу различитост и указују на једну од важнијих вредности Олгиног стваралаштва – повезивање људи. Усуђујем се тврдити да се хемија међу нама, преводиоцима, пренела на публику и гледаоце, и по повратку из Доње Шлезије, ја и даље евоцирам у себи то прекрасно, заједничко време – интимно, терапеутско, изграђујуће.” А на заједничкој фотографији македонска преводитељка Лидија Танушевска дописала је: „Олга обединува! Преведувачката на грчки, преведувачката на македонски, О. Т. и преведувачот на бугарски јазик. Книжевни планини.”