Музика пуна емоција

Кључно је да у делима која стварате насликате своју душу, онда сте донели нешто ново, говорио је Рајко Максимовић (1935 –2024),  један од наших најзначајнијих композитора савремене уметничке музике. Преминуо је  16. августа у нашој престоници, ту где се родио, студирао, стварао, а инспирације није недостајало, јер је живећи на истом месту био грађанин шест држава, од Краљевине Југославије до данашње. Иако је његов отац био архитекта, а мајка професор, обоје су свирали клавир, а Рајко Максимовић је у 14. години почео да се образује на клавирском одсеку у школи „Мокрањац”.

Двоумио се касније да ли да студира математику или филозофију и на крају је ипак отишао на Музичку академију (данас Факултет музичкe уметности) и био примљен у класу Предрага Милошевића, кога че описивати га као човека свестраног образовања и културе, пијанисту, диригента и композитора. По сопственом признању студентске радове није сачувао, осим два дела. Магистрирао је 1965. године у Београду. Једну школску годину (1965/66), као Фулбрајтов стипендиста (прве генерације), провео је на Универзитету у Принстону, где се претежно бавио електронском музиком. Био је професор композиције и оркестрације на Музичкој академији (ФМУ), до свога пензионисања (2001). Такође, био је и гостујући професор на Факултету драмских уметности, при Катедри за дизајн звука (1995–2000), а на Академији уметности у Новом Саду, за предмет композиција (2001–2004). Компоновао је бројна вокално-инструментална, оркестарска, солистичка, хорска и дела посвећена деци.

Његова остварења повезивала су речи између осталих и наших средњовековних текстова или поетских, од монументалних хорских и вокално-инструменталних – међу којима су „Кад су живи завидели мртвима”, „Буна против Дахија” , „Тестамент владике црногорског Петра Петровића Његоша” и „Пасија Светога кнеза Лазара” до лирских и префињених „Можда спава” или „Три хаику”, инспирисан старом јапанском поезијом. За своја дела добио је бројна признања, укључујући Христићеву награду 1961. за Клавирски концерт, Мокрањчеву награду 1984. за „Тестаменат владике црногорског Петра Петровића Његоша” и Октобарску награду Београда 1989. за „Пасију Светога кнеза Лазара”. Такође, добио је и Вукову награду (2007) за животно дело. Написао је и објавио мемоарско-ауотобиографску трилогију „Тако је то било” (1998–2002, друго издање 2018), а 2008. у сарадњи са Милошем Јевтићем „Говор музике”.

Његове композиције су награђиване и извођене и у иностранству. Посебно треба истаћи „Страдање Светог кнеза Лазара” на „Semains Musicales” у Туру (Француска) ’89. „Тестамент П.П. Његошa” на Светском фестивалу православне музике у Санкт Петербургу ’96.

– Музика мора да буде искрена, емотивно инспирисана, текстови из 13. и 14. века су ме мотивисали да напишем дело „Кад су живи завидели мртвима” (1963). Још онда сам покушавао да дочарам време и место на ком  је текст настао у старој Србији – истицао је композитор Максимовић.

За композицију „Из тмине појање” (састоји се из шест мадригала, 1975) пронашао је текст из 16. века и написао три мадригала за женски хор, један за мушки и два за мешовити. Урадио је „Буну против Дахија” (1978) са великим успехом и то је снимљено на лонг плеј плочи за РТС и изведено на Бемусу. Даринка Матић Маровић, диригент  је са Хором „Обилић” АКУД „Бранко Крсмановић” ово дело припремила, а дириговао је пред публиком Оскар  Данон.

– У знак захвалности овом хорском ансамблу и  Даринки Матић Маровић посветио сам им „Тестамент П. П. Његоша” (1984)  и он је изведен у више градова. Ипак „Пасија Светог кнеза Лазара” (1989)  моје је животно дело. Музика треба да буде пуна емоције, музика је пре свега емоција, може бити и нарација, али свакако није нека математичка апстракција – наводио је Рајко Максимовић.

И обавезно је у интервјуима додавао:

– Моја највећа љубав је Бах, после њега Моцарт и они  нису људи, они су богови. Волео сам и Дебисија, Равела, Прокофојева Шостаковича, Стравинског, Бартока и Лутославског. Да ли су музичари повлашћени, можда... Повлашћен сам јер сам радио оно што сам волео.