Muzika puna emocija

Ključno je da u delima koja stvarate naslikate svoju dušu, onda ste doneli nešto novo, govorio je Rajko Maksimović (1935 –2024),  jedan od naših najznačajnijih kompozitora savremene umetničke muzike. Preminuo je  16. avgusta u našoj prestonici, tu gde se rodio, studirao, stvarao, a inspiracije nije nedostajalo, jer je živeći na istom mestu bio građanin šest država, od Kraljevine Jugoslavije do današnje. Iako je njegov otac bio arhitekta, a majka profesor, oboje su svirali klavir, a Rajko Maksimović je u 14. godini počeo da se obrazuje na klavirskom odseku u školi „Mokranjac”.

Dvoumio se kasnije da li da studira matematiku ili filozofiju i na kraju je ipak otišao na Muzičku akademiju (danas Fakultet muzičke umetnosti) i bio primljen u klasu Predraga Miloševića, koga če opisivati ga kao čoveka svestranog obrazovanja i kulture, pijanistu, dirigenta i kompozitora. Po sopstvenom priznanju studentske radove nije sačuvao, osim dva dela. Magistrirao je 1965. godine u Beogradu. Jednu školsku godinu (1965/66), kao Fulbrajtov stipendista (prve generacije), proveo je na Univerzitetu u Prinstonu, gde se pretežno bavio elektronskom muzikom. Bio je profesor kompozicije i orkestracije na Muzičkoj akademiji (FMU), do svoga penzionisanja (2001). Takođe, bio je i gostujući profesor na Fakultetu dramskih umetnosti, pri Katedri za dizajn zvuka (1995–2000), a na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, za predmet kompozicija (2001–2004). Komponovao je brojna vokalno-instrumentalna, orkestarska, solistička, horska i dela posvećena deci.

Njegova ostvarenja povezivala su reči između ostalih i naših srednjovekovnih tekstova ili poetskih, od monumentalnih horskih i vokalno-instrumentalnih – među kojima su „Kad su živi zavideli mrtvima”, „Buna protiv Dahija” , „Testament vladike crnogorskog Petra Petrovića Njegoša” i „Pasija Svetoga kneza Lazara” do lirskih i prefinjenih „Možda spava” ili „Tri haiku”, inspirisan starom japanskom poezijom. Za svoja dela dobio je brojna priznanja, uključujući Hristićevu nagradu 1961. za Klavirski koncert, Mokranjčevu nagradu 1984. za „Testamenat vladike crnogorskog Petra Petrovića Njegoša” i Oktobarsku nagradu Beograda 1989. za „Pasiju Svetoga kneza Lazara”. Takođe, dobio je i Vukovu nagradu (2007) za životno delo. Napisao je i objavio memoarsko-auotobiografsku trilogiju „Tako je to bilo” (1998–2002, drugo izdanje 2018), a 2008. u saradnji sa Milošem Jevtićem „Govor muzike”.

Njegove kompozicije su nagrađivane i izvođene i u inostranstvu. Posebno treba istaći „Stradanje Svetog kneza Lazara” na „Semains Musicales” u Turu (Francuska) ’89. „Testament P.P. Njegoša” na Svetskom festivalu pravoslavne muzike u Sankt Peterburgu ’96.

– Muzika mora da bude iskrena, emotivno inspirisana, tekstovi iz 13. i 14. veka su me motivisali da napišem delo „Kad su živi zavideli mrtvima” (1963). Još onda sam pokušavao da dočaram vreme i mesto na kom  je tekst nastao u staroj Srbiji – isticao je kompozitor Maksimović.

Za kompoziciju „Iz tmine pojanje” (sastoji se iz šest madrigala, 1975) pronašao je tekst iz 16. veka i napisao tri madrigala za ženski hor, jedan za muški i dva za mešoviti. Uradio je „Bunu protiv Dahija” (1978) sa velikim uspehom i to je snimljeno na long plej ploči za RTS i izvedeno na Bemusu. Darinka Matić Marović, dirigent  je sa Horom „Obilić” AKUD „Branko Krsmanović” ovo delo pripremila, a dirigovao je pred publikom Oskar  Danon.

– U znak zahvalnosti ovom horskom ansamblu i  Darinki Matić Marović posvetio sam im „Testament P. P. Njegoša” (1984)  i on je izveden u više gradova. Ipak „Pasija Svetog kneza Lazara” (1989)  moje je životno delo. Muzika treba da bude puna emocije, muzika je pre svega emocija, može biti i naracija, ali svakako nije neka matematička apstrakcija – navodio je Rajko Maksimović.

I obavezno je u intervjuima dodavao:

– Moja najveća ljubav je Bah, posle njega Mocart i oni  nisu ljudi, oni su bogovi. Voleo sam i Debisija, Ravela, Prokofojeva Šostakoviča, Stravinskog, Bartoka i Lutoslavskog. Da li su muzičari povlašćeni, možda... Povlašćen sam jer sam radio ono što sam voleo.