Освојио сам пет „Нобела”

Роман „Осми повјереник” новинара и писца Рената Баретића овенчан је са четири најпрестижније књижевне награде у Хрватској. За ову књигу која је објављена 2003. године аутор је добио признања „Аугуст Шеноа”, „Владимир Назор”, „Иван Горан Ковачић”, и „Ксавер Шандор Ђалски”. Захваљујући београдској издавачкој кући „Ренде”, Баретићев роман недавно је штампан и у Београду.

Као новинар, овај аутор је писао за „Feral tribun” и „Слободну Далмацију”. Објавио је збирку поезије „Ријечи из џепова”, роман „Причај ми о њој”, књигу ТВ критика „Кадрови кадра”. Члан је МЕНСЕ, саставља питања за квиз „Милијунаш”… Какав задатак има повереник из његовог романа? Ствар је, заправо, у следећем: уколико у неком месту грађани не могу да успоставе локалну власт, влада шаље свог повереника који треба да им организује изборе. Са овим задатком на острво Трећић послат је повереник Синиша Месњак…

Представљајући роман у Београду, у разговору за „Политику” Ренато Баретић је објаснио да у роману нема оних који би требало да се у њему препознају, сем што је једном јунаку дао говорну карактеристику која подсећа на бившег премијера Ивицу Рачана. Како даље каже, прича о острву, пак, нема за циљ да алудира на слику данашњег друштва, али има споне са данашњицом.

– Овим романом нисам хтео да дајем никакве метафоре и тумачења света. Добио сам стотину и-мејлова од читалаца, и у њима је бар 90 тумачења овог романа, а да мени нити једно од њих није било на памети док сам писао. Ако се свима њима књига свидела, а свако је видео на неки свој начин, онда сам ја освојио пет „Нобела”.

Баретић наглашава да је његова једина амбиција била да читаоцу залепи дланове за корице књиге. И све награде које је добио су „ дивне и красне”, међутим, једнако му је вредно признање када се пробуди и види да му је у три ујутру стигао СМС: „Јебем тебе и твоју књигу, тек сада идем да спавам”.

Острво које се помиње у књизи, а опире се локалном уређењу, чини се као мала сањана утопија. Аутор истиче да је можда управо због тога придобио читалачку пажњу.

– То јесте измишљено, али уједно иронизује ситуацију у Хрватској, а верујем и у већини земаља бивше Југославије. Изгубиле су се левица и десница, јасне идеолошке разлике између страначких супарника, и све је постало једна те иста каша што је, верујем, један од адута ове књиге: измишљено место које се опире уређењу јер зна у шта ће се оно претворити. Становници се опиру нечему што не доноси ништа битно боље од онога како им је сада. У томе су људи можда препознали неку своју жељу: „Боже, замисли да можемо тако живети по неким својим ситним правилима, идемо ловити рибу и брига нас”. То место не жели политику јер смо сви ужасно сити политике. Ја сам, рецимо, био либерал, данас више нисам ништа, јер ни они нису ништа.

Шта његов јунак учи из тог искуства, за које је знање паметнији?

– Он се враћа из хомо политикуса у хомо сапијенса. Зато је можда ово билдунгсроман у рикверц, јунак се враћа у особу каква је можда требало да постане или остане пре него што се ангажовао у политици. Враћа му се саосећање, можда први пут доживљава искрено пријатељство које није само краткотрајно савезништво једне интересне групе на политичкој сцени – каже Баретић.

Питамо га чиме би се бавио повереник на крају економски кризне 2008, ако би био написан наставак књиге.

– Био би у Бриселу као члан преговарачког тима хрватске владе око уласка у Европску унију. Међутим, Брисел је пуно теже измислити него острво, али ако би ми платили студијски боравак у Бриселу, можда бих тамо отишао и писао – размишља Баретић.

Кад смо већ код Брисела, питамо га којим аргументима објашњава појаву значајног броја политичких новинара у Хрватској који објављују литерарна дела. Трусним балканским подручјем које пружа непресушни извор тема, неопходном катарзом, или…

– Новинари су писали о политици и та им је тема блиска. Са друге стране, да политика није толико освојила животе свих нас, можда не би толико писали о политици, писали би о нечему другом. То је као она поза 69, и једно и друго има утицаја. Наша екипа новинара-писаца је доказала тезу да су новинари бољи писци од књижевника. У часопису „Торпедо” 1997. литературу су објављивали само новинари (Анте Томић, Ивица Иванишевић и други), и то је била прва грудва са врха планине. На слично питање је Борис Дежуловић својевремено одговорио противпитањем: „Како ви тумачите да међу ватерполистима има толико људи који знају пливати”. Потпуно је нормално да ће неком обућару који целог живота прави само десну ципелу, пре или касније, пасти на памет да проба да направи и леву. Ако ради само салонке, једном ће пробати направити и чизме, јер је то његов занат, каже Ренато Баретић.