Еколози на ракетни погон

Мало који народ у свету има тако развијену еколошку свест као наш. Рецимо, код нас је порив за чистим окружењем толико изражен да наш човек не може да сачека ни пет минута, већ све што употреби, било да је лименка, пластична кеса, искоришћена марамица, а посебно је осетљив и гадљив на пет амбалажу, одмах одбацује ма где, само да није у његовом непосредном окружењу. И не пита да ли се у том тренутку налази у аутомобилу, на улици, у парку или на врху планине – сваки искоришћени предмет фрљне што даље од себе и свог непосредног окружења. Исто је кад је реч о неком већем кршу – старом бојлеру или похабаном тепиху, грађевинском шуту, изанђалим гумама или животињској лешини. Не може наш човек да дочека да дође до контејнера или да сачека надлежну службу, уби га нестрпљење да се истог часа ослободи отпада у првој јарузи, проширењу крај пута, а најбоље ако у близини има неки поток или речица која ће његов отпад однети што даље од очију и носа. Где год да се крене кроз Србију гомилице и гомиле отпада крај локалних путева само ничу, па смо се на њих већ навикли и не примећујемо да се њихов број повећава пропорционално порасту еколошке свести.

Е сад, ако се мало шире погледа, па се узме у обзир да су те ледине и јаруге по којима се којекуде депонује отпад такође наше окружење, онда ствар изгледа мало другачије. Међутим, ко би гледао тако широко и где би том ширењу видика био крај? Могло би се доћи, далеко било, до планетарног сагледавања еколошких питања укључујући и оно о литијуму, а од таквих помисли се нашим еколошким активистима прегрева мозак.

Зато у овој ко бајаги дебати о литијуму што се води кроз друштвене медије нико не мисли глобално. Наш еколошки активиста брине се да се не копа наша њива у нашој држави. „Марш са Дрине” вичу и они који с осталим отпадом бацају литијумске батерије свуда око себе, о чему сведочи и чињеница да после сваког еколошког протеста на улицама остане омања депонија којекаквог ђубрета. Али манимо се литијума, доста је већ ових што о њему гуде и брину бригу а да о томе ништа не знају, па би још један био превише.

О другим стварима је овде реч јер о екологији свакако није. Да јесте, организатори протеста не само да би мислили глобално већ се не би устручавали и да делују локално. Није банализација ако се каже да би истински еколог позвао не само на еколошки митинг, већ и на еколошку акцију. Било би, на пример, лепо кад би се они који се увече окупе на протесту викендом ујутро поново окупили на чишћењу слива локалне речице или неког јавног излетишта. Али за то наше екологе није брига, а оне који се на протестима окупљају – још и мање. Овакав позив је за њих банализација великих тема. Чишћењем и сређивањем окружења треба да се баве општина и држава, а они преподобни треба да брину о државним питањима и доношењу стратешких одлука од значаја за будућност народа и државе. Није него. О тој врсти комплекса еколошке вредности већ је било речи пре две недеље, али ствари се крећу астрономском брзином па еколошки покрет данас више и није тема.

Еколози су, као и много пута до сада, послужили тек као погонско гориво, као онај део који ракета одбаци чим узлети и савлада силу гравитације. Ни овог пута нису достигли космичке висине о којима жуде. Напротив, постали су баласт који је испунио своју улогу иницијатора протеста. Сада се води друга битка. То је борба за оспоравање легитимитета постојећој власти.

Власт се добија на изборима, али се губи на улици. Право да владају, односно легалитет, имају они који победе на изборима, али им се то право може ускратити ако делују супротно општим интересима, односно јавној ствари. То је тако јер је у републикама јавна ствар (res publica) светиња. Зато је, од настанка република, главна брига опозиције да увери бираче да су се они који воде републику, односно брину о општем интересу, огрешили о светост јавне ствари.

Наша самозаљубљена опозиција дуго је веровала и безуспешно покушавала да увери грађане да је њен интерес истовремено и јавни интерес. Другим речима, била је заробљеник утваре коју је сама створила и у чије је постојање почела да верује. Ствар се битно променила од маја прошле године кад је опозициона ракета на угаљ добила ново ракетно гориво и нови центар за стабилизацију и вођење ракете.

Неко – небитно ко, како и одакле био – схватио је да се власт може угрозити само ако се они који је подржавају сами увере да она више не остварује јавни интерес. Зато је прича о литијуму који наводно угрожава јавно здравље одличан повод да се отвори питање о легитимитету власти. Сличан случај десио се прошле године кад је тема јавне безбедности уздрмала власт и утицала на то да се распишу ванредни парламентарни избори.

Зато заправо и не постоји дебата о експлоатацији литијума већ је главно питање да ли власт, из овог или оног разлога, губи из вида здравље људи као најпречи јавни интерес. У причу се, поред тога, уплићу и друге јавне теме, попут патриотизма, угрожавања грађанских права или очувања лепота Србије, а све проткане асоцијацијама на Први светски рат и одијум према Немцима и ЕУ, итд.

Уместо озбиљне дебате о томе како заштитити јавни интерес и извршити притисак на „Рио Тинто” да планира највише стандарде у експлоатацији руде, јер од памтивека нема земље која би се одрекла експлоатације рудног богатства; уместо расправе о томе како да се, осим експлоатације руде, Србија укључи у ланац производње батерија и електричних аутомобила; уместо, дакле, стварне бриге о јавном интересу, јавност је поново терорише лоше замаскираном борбом око власти. То свакако није јавни, већ поново партикуларни партијски интерес, без обзира на то да ли у корист партија које су изашле на светло дана или оних које још у сенци чекају миг из командног центра.

*Професор на Филозофском факултету у Београду