Химна за лумповање

Госпођа Љиљана Јосифовић је својевремнео пријавила да је покраден Легат Станислава Биничког у Крушевцу. За злочин је дознала док је давала помен супругу, унуку славног композитора. Али новине то нису забележиле: крађа дела оставштине аутора најпопуларнијег марша и несуђене химне изгледа да није била занимљива. А ако им једног дана то буде занимљиво, можда ће им користити чудан податак да су експонати нестали, а да врата нису обијена? Истрага никада није окончана.

Та дрска крађа догодила се управо у време свечаног обележавања девет деценија од Церске битке, прве српске и савезничке победе у Великом рату и исто толико од настанка марша „На Дрину”, као и четрдесет година како је та корачница украшена текстом. Дакле, у лето 2004. године.

Победу је извојевао ђенерал Степа Степановић, марш је компоновао Станислав Бинички на самом бојишту, на Церу, у току ратних дејстава, текст је спевао млади Милоје Поповић Каваја, негдашњи новинар „Политике” који је 1964. године када је марш добио речи био секретар Општинског комитета СК Палилуле, а поводом обележавања пола века од епске битке коцкајући се тако са сопственом судбином.

Станислав Бинички је овај свој марш посветио пуковнику Миливоју Стојановићу Брки, прослављеном јунаку и команданту Другог пешадијског (Гвозденог) пука опеваном и у стиховима Милосава Јевтића. Извођен је и на ратиштима, и у савезничким земљама, а посебно узбудљиво било је у Нишу, 12. октобра 1918. године, када је херојска Дринска дивизија марширала кроз тек ослобођени град уз звуке марша „На Дрину”.

У међувремену му је назив промењен у „Марш на Дрину”: била је то, а и данас је, једина популарна композиција на коју људи устају док је слушају чак и када се изводи у кафани, па није чудно што је још од почетка распада Југославије и следствене потраге за неким новим државним и националним обележјима увек била у конкуренцији за химну коју Србија није имала од капитулације Краљевине Југославије у Другом светском рату, до усвајања „Боже правде” за нашу свечану песму 2009. године.

Овај марш је годинама био проказан јер „распаљује прикривене страсти великосрпских националиста” па је његово извођење по прећутном споразуму тадашњих власти с једне и музичких уредника радија и телевизије с друге стране било – не забрањено, већ – „непрепоручљиво”.

Јавности је остало непознато да се случај отргао контроли тек с појавом текстуалног дела 1964. Наиме, након првог јавног извођења, када је ту песму отпевао хор Културно-уметничког друштва „Лола”, извесни „правоверник” је одјурио код Броза да се пожали како Срби опет лумпују уз националистичке песме. И ко зна шта би се догодило да том приликом није споменуо да је реч о „Маршу на Дрину”, на шта му је Стари одговорио да он, лично, обожава ту композицију и да у томе не види некакво зло. По свему судећи, поштовао је традицију најмногољуднијег народа и није је повезивао са национализмом. Могуће је да је том мишљењу допринела и изјава писца Добрице Ћосића, који је поводом његовог првог извођења срочио да је то „херојски марш партизанских очева”, што је са „Марша” скинуло бреме сумње.

Касније је снимљена и врло брзо распродата плоча на којој је била ова песма: уз музичку пратњу оркестра „Царевац”, на чијем челу је био маестро Миодраг Јашаревић, отпевао ју је Љубивоје Видосављевић (уз инструменталну, односно оригиналну верзију, ова је свакако остала најпознатија).

Иако у то време није могао да се нађе професионални нити кафански оркестар, ни улична блех-капела, који на свом репертоару нису имали и „Марш на Дрину”, задржале су се многе подсвесне предрасуде па је ретко  пуштан у етар или извођен у пригодним ситуацијама, не рачунајући ту његово присуство као музичке подлоге истоименог филма Жике Митровића, у којем је наступила плејада најпознатијих српских уметника, а без бојазни да ће због тога понети жиг некаквог национализма.

Једино царство у коме је ова композиција неприкосновено владала било је – кафанско! Али, са либерализацијом земље и следственим уступцима онима који су или јавно или из потаје светковали и по старом, Сосигеновом (јулијанском) календару, неки стари а проказани обичаји и композиције изгубили су драж забрањеног воћа – па и „Марш на Дрину”. У време јавне расправе о новој химни Србије 2009. године, у некаквој интернет анкети је убедљиво однела шњур, мада није могла да се надмеће са осталима („Боже правде” и „Востани Сербије”) јер је компонована као корачница, иако се знало да је капетан Руже де Лил, кад је компоновао „Марсељезу”, имао на уму револуцију коју није могао музички да представи другачије него тим певљивим маршом.