Himna za lumpovanje

Gospođa Ljiljana Josifović je svojevremneo prijavila da je pokraden Legat Stanislava Biničkog u Kruševcu. Za zločin je doznala dok je davala pomen suprugu, unuku slavnog kompozitora. Ali novine to nisu zabeležile: krađa dela ostavštine autora najpopularnijeg marša i nesuđene himne izgleda da nije bila zanimljiva. A ako im jednog dana to bude zanimljivo, možda će im koristiti čudan podatak da su eksponati nestali, a da vrata nisu obijena? Istraga nikada nije okončana.

Ta drska krađa dogodila se upravo u vreme svečanog obeležavanja devet decenija od Cerske bitke, prve srpske i savezničke pobede u Velikom ratu i isto toliko od nastanka marša „Na Drinu”, kao i četrdeset godina kako je ta koračnica ukrašena tekstom. Dakle, u leto 2004. godine.

Pobedu je izvojevao đeneral Stepa Stepanović, marš je komponovao Stanislav Binički na samom bojištu, na Ceru, u toku ratnih dejstava, tekst je spevao mladi Miloje Popović Kavaja, negdašnji novinar „Politike” koji je 1964. godine kada je marš dobio reči bio sekretar Opštinskog komiteta SK Palilule, a povodom obeležavanja pola veka od epske bitke kockajući se tako sa sopstvenom sudbinom.

Stanislav Binički je ovaj svoj marš posvetio pukovniku Milivoju Stojanoviću Brki, proslavljenom junaku i komandantu Drugog pešadijskog (Gvozdenog) puka opevanom i u stihovima Milosava Jevtića. Izvođen je i na ratištima, i u savezničkim zemljama, a posebno uzbudljivo bilo je u Nišu, 12. oktobra 1918. godine, kada je herojska Drinska divizija marširala kroz tek oslobođeni grad uz zvuke marša „Na Drinu”.

U međuvremenu mu je naziv promenjen u „Marš na Drinu”: bila je to, a i danas je, jedina popularna kompozicija na koju ljudi ustaju dok je slušaju čak i kada se izvodi u kafani, pa nije čudno što je još od početka raspada Jugoslavije i sledstvene potrage za nekim novim državnim i nacionalnim obeležjima uvek bila u konkurenciji za himnu koju Srbija nije imala od kapitulacije Kraljevine Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, do usvajanja „Bože pravde” za našu svečanu pesmu 2009. godine.

Ovaj marš je godinama bio prokazan jer „raspaljuje prikrivene strasti velikosrpskih nacionalista” pa je njegovo izvođenje po prećutnom sporazumu tadašnjih vlasti s jedne i muzičkih urednika radija i televizije s druge strane bilo – ne zabranjeno, već – „nepreporučljivo”.

Javnosti je ostalo nepoznato da se slučaj otrgao kontroli tek s pojavom tekstualnog dela 1964. Naime, nakon prvog javnog izvođenja, kada je tu pesmu otpevao hor Kulturno-umetničkog društva „Lola”, izvesni „pravovernik” je odjurio kod Broza da se požali kako Srbi opet lumpuju uz nacionalističke pesme. I ko zna šta bi se dogodilo da tom prilikom nije spomenuo da je reč o „Maršu na Drinu”, na šta mu je Stari odgovorio da on, lično, obožava tu kompoziciju i da u tome ne vidi nekakvo zlo. Po svemu sudeći, poštovao je tradiciju najmnogoljudnijeg naroda i nije je povezivao sa nacionalizmom. Moguće je da je tom mišljenju doprinela i izjava pisca Dobrice Ćosića, koji je povodom njegovog prvog izvođenja sročio da je to „herojski marš partizanskih očeva”, što je sa „Marša” skinulo breme sumnje.

Kasnije je snimljena i vrlo brzo rasprodata ploča na kojoj je bila ova pesma: uz muzičku pratnju orkestra „Carevac”, na čijem čelu je bio maestro Miodrag Jašarević, otpevao ju je Ljubivoje Vidosavljević (uz instrumentalnu, odnosno originalnu verziju, ova je svakako ostala najpoznatija).

Iako u to vreme nije mogao da se nađe profesionalni niti kafanski orkestar, ni ulična bleh-kapela, koji na svom repertoaru nisu imali i „Marš na Drinu”, zadržale su se mnoge podsvesne predrasude pa je retko  puštan u etar ili izvođen u prigodnim situacijama, ne računajući tu njegovo prisustvo kao muzičke podloge istoimenog filma Žike Mitrovića, u kojem je nastupila plejada najpoznatijih srpskih umetnika, a bez bojazni da će zbog toga poneti žig nekakvog nacionalizma.

Jedino carstvo u kome je ova kompozicija neprikosnoveno vladala bilo je – kafansko! Ali, sa liberalizacijom zemlje i sledstvenim ustupcima onima koji su ili javno ili iz potaje svetkovali i po starom, Sosigenovom (julijanskom) kalendaru, neki stari a prokazani običaji i kompozicije izgubili su draž zabranjenog voća – pa i „Marš na Drinu”. U vreme javne rasprave o novoj himni Srbije 2009. godine, u nekakvoj internet anketi je ubedljivo odnela šnjur, mada nije mogla da se nadmeće sa ostalima („Bože pravde” i „Vostani Serbije”) jer je komponovana kao koračnica, iako se znalo da je kapetan Ruže de Lil, kad je komponovao „Marseljezu”, imao na umu revoluciju koju nije mogao muzički da predstavi drugačije nego tim pevljivim maršom.