Украјина је за нуклеарно сучељавање

„Одлука Кијева да покрене офанзиву на регион Курска у Русији дефинитивно је блокирала било какве преговоре о постизању мира између две земље”, изјавио је Дмитриј Медведев, заменик председавајућег руског Савета безбедности и некадашњи први човек највеће државе на свету. „Након што су неонацисти извршили овај терористички напад, сви делови слагалице дошли су на своје место. Јасно је да никаквих мировних преговора не може бити све док противник не буде потпуно поражен.”

Упад украјинских оружаних снага на територију суседа, 6. aвгуста, заиста је представљао изненађење. У релативно кратком року заузета је озбиљна територија, руске одбрамбене јединице кренуле су у повлачење, а народ да напушта домове. Пале су и прве људске жртве, срушени мостови и индустријска постројења. Многи су помислили да би акција Украјинаца могла да најави преокрет у рату који се води још од фебруара 2022. Ипак, све је брзо сведено на само још један догађај на бојишту. Али оживело је и неке потиснуте идеје. Посебно ону о употреби неконвенционалног наоружања, тачније – нуклеарне бомбе. Наравно, са руске стране.

Оно што је недоречено у свим апокалиптичним предвиђањима јесте: да ли бомбу треба бацити на Украјину или на војнике Володимира Зеленског, који делују у Курској области. Присталица и једне и друге варијанте не мањка. Ипак, оно што је недоречено је: зашто би Русија бацала нуклеарну бомбу и уништавала сваку могућност живота на просторима које или већ поседује, или је по њих кренула пре две и по године.

Подсетимо, евроазијски џин ни у време царско, ни у време бољшевичко, није уништавао просторе око себе. Преузимао их је у своје окриље. Није правио колоније или сличне творевине из којих би црпео блага искључиво за потребе метрополе. Једноставно, освојене територије постајале су део заједничке државе, а њихови житељи грађани равноправни са онима у Москви или Санкт Петербургу. Свакако не једнако богати, али – слободни.

Ни у светским ратовима прошлог века Русија није безобзирно уништавала противнике, него их је надјачавала и потчињавала. Није бацала бомбе које у само неколико секунди убијају стотине хиљада живота. Из тих времена остала је и реченица совјетских војника при истицању заставе на згради Рајхстага у Берлину, 1. маја 1945: „Ми смо свој посао обавили, време је да се вратимо кући.”

Дакле, зашто би неко бацао најубојитије оружје на територију за коју се бори? Таква врста освете, у најмању руку је контрапродуктивна. Објективно, у Русији је у више наврата било гласова у прилог „нуклеарном решењу”, али тада су као циљ навођени неки градови у Пољској у којима је смештена главнина америчких оружаних снага у Европи и ка чијој територији Русија нема никаквих претензија.

Водећи се, ваљда, тим идејама, неки на Западу су помислили да би могли Москву да натерају на непромишљени потез. Била би то двострука добит: Русија би била оптужена за ратни злочин док би нуклеарно уништавање Хирошиме и Нагасакија (6. и 9. августа 1945. године) било потпуно скрајнуто из пажње светских бораца за мир и јавности уопште. Са друге стране Европљанима би биле потпуно везане руке и морали би листом да крену у још један амерички рат. Овај пут – коначни. Украјинце, као ни до сада, нико не би питао за мишљење.

Али ратна дешавања дошла су до тачке када се одлучује и о незамисливим потезима. Украјина дефинитивно више неће личити на ону земљу која је 2014. кренула путем нацификације и одузимања основних права делу својег живља. Такође, изазвати неку провокацију која би имала велики одјек у међународној јавности није на одмет. Истраге поводом својевременог минирања гасовода Руски ток 1 и 2, никако да добију епилог. Не због вештине којом је диверзија извршена, већ из одбијања Запада да се суочи са својим неделом. Како, уосталом, објаснити грађанима Европе да се томе прибегло како би њима самима живот био отежан.

Приче о нуклеарним ударима појављују се од времена до времена, зависно од светског распореда снага. До пре неколико година биле су везане искључиво за својеглавост Северне Кореје и њено непристајање да се повинује моћној Америци. Опасност је остала, али као да више није погодна за приче о апокалипси која прети целој планети.

Европа је, хтела то или не, увек важила за центар цивилизованог света. Шта год ко под тим подразумевао. Претње њеним разарањем увек су имале добродошлу публику. Посебно када су стизале из делова света који евентуалну катастрофу не би ни осетили. Зато су овде „промотери мрачне будућности” увек најбројнији и добродошли. Поготово у временима ратова попут овога у Украјини.