Европа је данас дужник Србији

Клаудио Магрис, један од највећих италијанских писаца данашњице, добитник најзначајнијих италијанских и интернационалних награда и титула, последњих година спомињан и као кандидат за Нобелову награду, интелектуалац коме су блистава ерудиције и луцидан  критички дух донели репутацију амбасадора италијанске културе у свету, гост је овогодишњег сајма књига на коме су осванула чак два његова романа "Ви ћете, дакле, разумети" и "Нагађања о једној сабљи", оба у издању куће Архипелаг. Магрис је Београд последњи пут посетио пре петнест година, а разговор за Политику започиње коментарима о београдској живој и аутентичној атмосфери.

У "Дунаву" пишете: "Београд измиче свом портрету, његове метаморфозе се пре могу живети или евоцирати него описати". Да ли сте имали прилику да видите његове скорашње преображаје?

Тај опис се односи на Београд који сам посећивао током седамдесетих и почетком осамдесетих година. У том периоду нарочито је долазила до изражаја велика разлика између других градова на Дунаву, прелепих, али статичних као фотографије, и Београда у сталном покрету, као и његове реке. Он је можда био мање стилски дотеран него други градови, јер фотографија је увек дотеранија него живот на улици, али Београд је поседовао велику снагу, културну и политичку. Што се тиче последњих преображаја, нажалост нисам успео још ништа да видим.

Од времена "Дунава" границе у овом региону су веома измењене, и за разлику од европских тенденција, умножене. На који начин је ово утицало на појам средњоевропске културе, чијем су ширењу ваше књиге умногоме допринеле?

Појам Средње Европа нипошто није статичан. Реч Mittel Еeuropе први пут је употребљена у деветнестом веку да означи дунавски економски простор, углавном немачке и мађарске популације. Затим је овај појам био интерпретиран у националистичком, па чак и нацистичком кључу, имао је и своја  реакционарна тумачења у смислу носталгије за хабсзбуршком монархијом и сл. Напротив, ми смо под њим подразумевали нешто сасвим супротно, неку врсту заједничке основе за различите националне културе и језике. Ово је по мени жив појам који није потребно додатно дефинисати, јер теоретизацијом постаје ригидан и губи од своје аутентичности. Што се тиче граница, то је стварно сулудо... Кад смо се надали да ће са падом берлинског зида пасти и идеолошке границе појавиле су се нове, сулуде националне границе. Требало би да се ослободимо идеје да појам националност, који наравно представља вредност у смислу језика, културе, треба да буде обавезно идентичан са идејом државе. Швајцарци имају четири националности, а једну државу, а они у Лугану не сањају да постану Италијани. Јер ако кренемо том логиком, онда причи нема краја. Као што каже мој пријатељ Мони Овадја, «овај најмањи,најситнији, чист атом етничког идентитета, то сам само ја сам, али ја да живим сам са собом, ма не долази у обзир...напоље тај странац!».

У "Дунаву", неколико година пре почетка рата описујете Југославију као "јединство- мноштво коме прете центрифугалне силе". Да ли видите могућност неког поновног јединства-мноштва на овим просторима? Да ли је то могуће искључиво у оквиру уједињене Европе?

Ја верујем да је политичка форма за то Европска Унија, децентрирана, федерална, у којој свако задржава национални идентитет, али у којој важи оно што је мој пријатељ, велики италијански писац Ла Каприја рекао "Неко може да буде Наполитанац, али не може да чини као Наполитанац". Ја сањам такву Евопску Унију чији би Србија била саставни део. Јер увести Бугарску, а не Србију, делује потпуно бесмислено, као што би бесмислено било и обрнуто, да се разумемо. Дакле, требало би створити Европу у којој важе за све исти фундаментални закони, јер суштински проблеми су свуда исти. На пример, проблем имиграције, не може да буде различито третиран у Трсту, Венецији, Хрватској или Србији... И природно, требало би да се створи таква европска држава која не подразумева принцип једногласности, јер демократија није једногласност, само су диктаторски плебисцити одобрени једногласно...То ће бити дуг и тежак процес, али је и наша једина нада.

А шта мислите о растућим националистичким тенденцијама у многим земљама чланицама Уније?

Посебну опасност сада више не представљају велики национализми, попут оног немачког, већ такозвани микро-национализми малих заједница, који су потпуна бесмислица. Ове заједнице треба да постоје, и у неким случајевима угњетавања може да настане и националистичка реакција, али национализам као идеологија по себи нема никаквог оправдања. Што се тиче Србије, а то не кажем зато што сам овде, нити да умањим најстрожију осуду према српским националистичким снагама у току рата и Милошевићевом режиму, али Европа је у овом тренутку дужник Србији. Јер не можемо и даље на исправљамо оно што се већ десило, и за шта Србија није једина одговорна. Треба познавати историју, осудити грешке, не заговарам благост и опроштај, али ова изолација у којој Европа оставља Србију није оправдана и може бити опасна за све.

У роману "Нагађања о једној сабљи" један мање познати историјски догађај, као што је учествовање трупе Козака на немачкој страни у другом светском рату, користите као историјску метафору...

У извесном смислу то је књига мога живота. Кад сам био мали, мој отац се налазио у болници у Удинама која је била под окупацијом Немачке, и њихових савезника Козака. Тада сам се сусрео са јако чудном појавом, Козаци у Италији, и остао заувек фасциниран. Касније сам проучио цео случај и сазнао да су Немци, док су ратовали на совјетском фронту, обећали Козацима њихову државу. Међутим, Немци су на срећу губили, па су те јадне Козаке, као марионете, премештали све даље, док се на крају нису нашли у селима Фриулија. Мене је на овом примеру занимало да посматрам најпре феномен савезништва са злом, затим како се губи смисао за аутокритику, свест да су наш живот и идентитет увек релативни, да не постоји чиста Србија, чиста Италија. Желео сам да покажем како да нас легитимна жеља за домовином и коренима може довести у најартифицијалнију и најпарадоксалнију ситуацију као што су Козаци у Италији. Ова прича је по мени толико типично борхесовка, да сам му једном предложио да напише нешто на ту тему. Међутим, он ми је одговорио, ово је прича твог живота, то мораш ти да урадиш. Тако је светска књижевност изгубила једно ремек дело, али сам ја написао свој први роман.

"Ви ћете, дакле, разумети", писан је као исповест жене која се целог живота жртвује за свог човека тако да вољно прихвата чак и смрт од отровних стрела њему упућених. У овом делу ерудиција и интелектуална разматрања уступају место исповедном тону и усковитланој, страсној нарацији. Да ли је на то утицала његова специфична тема, или је реч о извесној стилској еволуцији? Да ли вас искуство учи да више вреднујете непосредни приступ стварности, па и писању?

 У праву сте. Ја верујем да су књиге као што су "Дунав" и "Микрокозми" прави скривени романи, али у којима је стварност стално посредована културом. Међутим већ неко време, а да не знам зашто, осећам потребу да пишем на непосреднији начин, да се препустим нечему што извире из дубине, а да то не морам увек да разумем и вреднујем, да се не бринем око моралних питања, нити да правим дистанцу. Зато настојим да дам глас мом «двојнику», оном који говори ствари које се мени баш не допадају, и које не бих радо потписао.

Да ли се то односи и на аутобиографске елеменате у овој књизи? Да ли сте помислили да би изношење неких интимних детаља из вашег приватног живота могло негативно да утиче на слику префињеног интелектуалца коју јавност има о вама?

Ја верујем да писање није никад аутобиографија. У "Ви ћете дакле разумети"чињенице се преплићу, премештају, приписују различитим особама и слично. Што се тиче лика главне јунакиње, Матвејевић који добро познаје ситуацију, је рекао: "Ту има више од једне жене...". Наравно да је за ову књигу ипак централно искуство губитак моје жене, Маризе. Али, на пример, цео онај део о жени оштроконџи је потпуно измишљен. Међутим, оно што је битно је да сам овде желео да дам глас жени, оној коју мушкарац користи као сопствени штит. Такође сам желео да Еуридика проговори, јер сви говоре о Орфеју, али она је права јунакиња.

Ви сте већ годинама колумниста листа Коријере дела сера. Која је, по вама, улога савременог интелектуалца у формирању јавног мњења? Шта вас наводи да јавно иступате по питањима политике и етике?

Мислим да интелектуалац не би нипошто требао да се идентификује са неким интелектуалним професијама. Не знам зашто би неки писац или филозоф требало да буде већи интелектуалац него зубар. Можемо да констатујемо да су неки од највећих писаца били фашисти. И у Југославији су писци разбуктали највећу мржњу. Ја сматрам да је моја морална дужност, чак и непријатна, јер бих много радије ишао на море него бавио се политиком, да пишем о актуелним питањима. И онда то чиним уносећи целу моју личност у тај чин, моју љубав према мору и животу... Али зато не мислим да писци познају стварност боље од било кога другог. Пирандело је послао телеграм солидарности Мусолинију после убиства Матеотија, можемо да разумемо зашто је то учинио, али његов домар је боље разумео ствари од њега.