Има се­о­ба, смр­ти не­ма

У дво­ри­шту по­ред мог је ку­ћа дво­ји­це бра­ће из Ко­сов­ске Ми­тро­ви­це. Ни­су се jош до­се­ли­ли, а је­дан од њих је же­нио си­на и свад­бу пра­вио ов­де. За­што ов­де? Да би мо­гли сло­бод­но да пе­ва­ју, да се ве­се­ле. Не ка­жем да на Ко­сме­ту не­ма свад­би, али ова нај­ре­чи­ти­је го­во­ри о вре­ме­ну у коjем жи­ви­мо.

Стра­да­ња Ср­ба на Ко­сме­та ни­су по­че­ла од ју­че. Ни од 2008. кад је Ко­со­во про­гла­си­ло не­за­ви­сност, ни од ње­го­ве оку­па­ци­је 1999. и оти­ма­ња „Треп­че” од стра­не Аме­ри­ка­на­ца, ни од по­бу­не Ал­ба­на­ца 1981/82, ни од за­бра­не прог­на­ним Ср­би­ма да се вра­те на сво­ја ог­њи­шта по за­вр­шет­ку Дру­гог свет­ског ра­та, ни од кон­зул­ских вре­ме­на Ми­ла­на Ра­ки­ћа у При­шти­ни, па чак ни од осни­ва­ња При­зрен­ске ли­ге 1878. Зар смо за­бо­ра­ви­ли се­о­бу Ср­ба под Ар­се­ни­јем Чар­но­је­ви­ћем из тур­ског вак­та? Ни­су бе­жа­ли од до­бра.

Али Ср­ба на Ко­сме­ту још у ве­ли­ком бро­ју има. Да­на­шње стра­да­ње на­шег на­ро­да на Ко­сме­ту од­ви­ја се ком­би­на­ци­јом ого­ље­не си­ле и пер­фид­ним оне­мо­гу­ћа­ва­њем основ­них усло­ва за њи­хов жи­вот. Ре­ци­мо да би им то ко­ли­ко-то­ли­ко омо­гу­ћи­ло осни­ва­ње За­јед­ни­це срп­ских оп­шти­на, али да би се то спре­чи­ло, ду­же од 11 го­ди­на, бе­ло­свет­ски „му­дра­ци” сва­ко­днев­но из­ми­шља­ју и ства­ра­ју но­ве про­бле­ме о ко­ји­ма мо­ра да се пре­го­ва­ра, да се не би го­во­ри­ло о ЗСО. Ду­га­чак је за Ср­бе спи­сак по­ни­жа­ва­ју­ћих про­бле­ма ко­ји­ма За­пад за­ма­ја­ва не са­мо наш жи­ваљ на Ко­сме­ту, не­го и све нас, а ми мо­ра­мо да тр­пи­мо, зна­ју то они, да не би до­шло до нај­го­рег – су­ко­ба с НА­ТО-ом: уки­да­ње срп­ских ре­ги­стар­ских та­бли­ца, за­бра­на до­то­ка хра­не, ро­бе, ле­ко­ва из цен­трал­не Ср­би­је, уки­да­ње ди­на­ра, ула­зак ал­бан­ских сна­га и по­ли­ци­је на се­вер Ко­сме­та, ла­жни из­бо­ри са три од­сто из­ла­зно­сти, ла­жни гра­до­на­чел­ни­ци, рас­пи­си­ва­ње ре­фе­рен­ду­ма за њи­хо­ву за­ме­ну под не­при­хва­тљи­вим усло­ви­ма. Сад је на ред до­шло отва­ра­ње глав­ног мо­ста на Ибру. На­ши не­при­ја­те­љи нај­пре ство­ре про­блем па га по­сле ре­ша­ва­ју. На­рав­но, увек на на­шу ште­ту.

Ср­би на Ко­сме­ту су нај­о­бе­спра­вље­ни­ји на­род у Евро­пи. Са­мо по­не­ко диг­не глас у њи­хо­ву за­шти­ту. Свет ћу­ти, а нај­ја­че од­ле­же мук оних ко­ји су до све­га овог до­ве­ли. То бо­ли. А свад­бар­ски му­зи­ча­ри, на де­се­так ме­та­ра од ме­не, от­пе­ва­ли су све на­ше пе­сме са Ко­сме­та. Ка­ква ле­по­та! Ле­по­та ко­ја бо­ли, ра­за­ра ду­шу и њи­хо­ву и мо­ју. И ма ко­ли­ко сва­то­ви би­ли ве­се­ли, ја ту­гу­јем због њи­хо­ве зле суд­би­не. Те­ши ме што чу­јем да пе­сму „Ој, Ко­со­во, Ко­со­во”, че­сто и с нај­ве­ћим оду­ше­вље­њем, сви пе­ва­ју. Док је Ко­смет у њи­хо­вој ду­ши би­ће и наш.

Ра­до­мир Јо­ва­но­вић,

Жи­ча