Тешко је доказати учешће Срба на страним ратиштима

Да ли због новца, из убеђења, жеље да помогну „братским народима” или пак неког другог разлога, известан број српских држављана, углавном млађе и средње животне доби одлучује се да крене пут неког од светских ратишта. „Напумпани” храброшћу, идејом о правди и правдољубивости, чини се, не маре много за чињеницу да због борбе на страни неке зараћене стране у иностранству, по повратку у Србију могу да буду кажњени казном затвора и до осам година.

Кривични законик од 2014. године, наиме, прописује кажњивост „за држављане Србије који учествују у рату или оружаном сукобу у страној држави као припадници војних или паравојних формација, а нису припадници званичне мисије међународне организације чији је наша земља члан”. У наставку члана закона наводи се и да ће се ко учини ово кривично дело, казнити затвором од шест месеци до пет година. Уколико онај ко учини ово кривично дело то уради као члан групе, прописана казна је строжа – од једне до осам година.

Затворска казна, од две до десет година, предвиђена је и за све оне који на територији Србије врбују или подстичу друго лице да иде на страно ратиште, организују групу, обучавају, обезбеђују опрему или пак прикупљају средства за то.

Према подацима Вишег суда у Београду од 2014. године до 31. децембра 2023. године, за учествовање у сукобима на страним ратиштима и подстицање на то, осуђене су укупно 33 особе. До 2022. године осуђене су 32 особе, у 2022. години – једна, а у 2023. години – ниједна. Изречено је 28 условних казни, док је петоро њих кажњено казном кућног затвора. Већина казни изрицана је на основу споразума о признању кривичног дела који су окривљени закључили са београдским Вишим јавним тужилаштвом.

Др Иван Милић, доцент на Катедри за Кривично право на Правном факултету Универзитета у Новом Саду, каже да је у поступку покренутом против држављана Србије због учествовања у рату или оружаном сукобу у страној држави на тужиоцу да докаже да је то дело и учињено. А то, како каже, није лако с обзиром на то да је оно учињено у страној држави.

Коментаришући мали број осуђених и благе казне које су изречене, наш саговорник наводи да за то постоје одређени разлози.

– Када говоримо о малом броју осуђених, може се претпоставити да се известан број држављана на враћа у Србију јер зна шта их чека. Друго, за оне који су се вратили можда се не зна да су учествовали у оружаном сукобу. С тим у вези, можда се може очекивати да ће се по завршетку Специјалне војне операције у Украјини тај број повећати, под условом да се држављани Србије врате у земљу. Суд приликом изрицања казне мора да цени све олакшавајуће и отежавајуће околности (ранија осуђиваност, тежина дела, породичне прилике...). Суд је у конкретним предметима сигурно утврдио да постоје законски услови за ублажавање казне – каже Милић.

На питање има ли сазнања када је највише српских држављана отишло да се бори на неком од страних ратишта, наш саговорник каже да се у том смислу могу разликовати два периода: период пре и након почетка Специјалне војне операције.

О мотивима за овакву одлуку, каже, може само да се нагађа.

– Мотиви зашто појединци иду да се боре на страни Руске Федерације су различити. Иако се сматра да је новац главни мотив, то је тачно само код одређеног броја добровољаца. Код извесног броја су мотиви патриотске природе, жеља да дају одређени допринос у војној операцији. Мотиви код одређених појединаца су свакако наше везе са руским народом, као и чињеница да су Руси као добровољци долазили из Руске Федерације и помагали Србији у оружаним сукобима. Не треба заборавити чињеницу да председник Руске Федерације Владимир Владимирович Путин у нашој држави ужива огромно поштовање и подршку. Један број држављана Србије који се бори на страни Руске Федерације јавно говори о томе. За њих је понос што се боре на страни руске војске – каже др Иван Милић.

Очекивано је, наводи наш саговорник, да се одређени број српских држављана не врати у Србију док не наступи апсолутна застарелост њиховог кривичног гоњења.

Постоји ли могућност да учесници у ратним сукобима илегално уђу у земљу и тако избегну кривичну одговорност?

– Није једноставно илегално прећи државну границу. Свакако, ако би се то и догодило, поставља се питање да ли и колико би „илегалци” могли да се крију од органа гоњења. Бекство од органа гоњења, између осталог, није јефтино. Исто као и када би лице осуђено на блажу казну затвора побегло из затвора – где би се крило, ко би финансирао његову слободу. Свакако, ако би се то и догодило, држава има могућност да том борцу суди све док не наступи застарелост. Имајући у виду да знају шта их чека када се у Србију врате, може се очекивати да се одређени број бораца неће вратити у Србију, бар док не наступи застарелост кривичног гоњења – објашњава наш саговорник.

Једини случајеви када српски држављани неће одговарати због учешћа у сукобима на страним ратиштима, закључује др Милић, јесте ако буду амнестирани или помиловани.

Српски вод у Сирији

Осим на подручје руско-украјинских сукоба, српски држављани одлазе и на сиријско ратиште. Према доступним подацима, тамо обављају специфичне задатке: саботаже, диверзије, навођење авијације и артиљерије, а ангажују их и као снајперисте. У већини случајева, ради се о људима који су се борили на ратиштима у Босни и Херцеговини, Хрватској, али и на Косову.

Поједини руски портали извештавали су да руска компанија „Вагнер” стране држављане шаље да се боре на страни Руса и војске сиријског председника Башара ел Асада.

Незванично је потврђено и постојање такозваног српског вода, који чине држављани Србије, али који су пут Сирије кренули након стицања ратног искуства у сукобима са украјинском војском на територији Доњецке и Луганске Републике.

Ангажман српских бораца на страни руских снага и председника Башара ел Асада у Сирији доспео је под лупу јавности након смрти Новосађанина Димитрија Саше Јојића, који је погинуо на Блиском истоку борећи се на руској страни. Он је претходно ратовао за руске сепаратисте код Доњецка у Украјини, где је био део Српског хусарског пука, који је бројао 15 Срба и 30 Руса.

О учешћу Срба на сиријском ратишту говорило се пре непуне деценије и у српском парламенту. Током расправе о Међународној конвенцији, а против регрутовања, коришћења, финансирања и обуке плаћеника, крајем 2015. године изнет је податак да је на ратишту у Сирији учествовало 26 српских држављана, од којих се седам вратило, а осам погинуло.