Горштакиња са Голе планине

Приједор – Jош има места у којима је природа нетакнута и успут нуди своје лепоте попут највишег пропланка Козаре, Голе планине, на којој, осим повремених овчара, већ месецима живи једна Приједорчанка. То је Босиљка Ардов из поткозарског села Горња Ламовита. На Голој Планини, у јеку летњих месеци па све до касне јесени чува краве, овце и козе и од најквалитетнијег млека прави сир и кајмак.

– Ово је надморска висина од девет стотина метара и оваквих пашњака и предивних ливада нема нигде у близини – вели Босиљка и потврђује да се ничега не плаши. Већ годинама долази на ово место,изгони стоку на испашу и уз то,углавном сама живи у једној малој дрвеној колиби.У Ламовитој живи њена преостала породица, муж и деца,и сви, како каже, имају своје обавезе. Само се она одважила да, далеко од цивилизације и свега што носи савремени живот убире плодове природе и прави здраву храну.

(/slika2)– Живим планинским начином живота и верујте,ништа ми не фали – не крије Босиљка и додаје да о Голој планини, на Козари,мало ко зна нешто више. Ово место, каже она, има пределе који су најлепши у пролеће и прави су одмор за очи и душу.Показује узвишење са којег се може видети цело приједорско поље те Лијевче, Посавина и део Славоније.Мали собичак у коме борави ова горштакиња подсећа на амбијент у коме су живеле наше баке. Уз то, све мирише на млеко и сир.

Босиљка има и своје сталне муштерије које је редовно обилазе. Највише их је из Бањалуке и Приједора. Истиче да је млеко овде посебног квалитета јер ови крајолици немају у себи ништа од вештачких ђубрива.

Једино Босиљкино друштво је муж који је повремено обиђе и преноћи те овчари чија огромна стада напросто окупирају пашњаке Голе планине. Буде, вели она и случајних пролазника, понуди их соком и кафом, топлом речи, тек да са неким мало поразговара, а онда се, опет, враћа својим обавезама. Колико је ово пространство, наша саговорница каже да јој се све чешће краве залутају, те да њу, то не брине. Како оду тако и дођу.

– Имам мобилни телефон и тако се чујем са својима,то ми је,заправо и једина веза са њима – појашњава Босиљка и истиче да је половина новембра време када већ полако размишља да се спушта у село све док не гране пролеће.

Босиљка је недавно имала „сусрет” са вукомна једном шумском путу ,док је трагала за својим кравама. Успела је,каже да се на брзину попне на оближњу букву и тако избегне оно најгоре.

– Био је, изгледа неки мирољубив, само ме благо погледао и отишао – са смешком рече на крају Босиљка која тврди да је веровала како на овом делу Козаре нема више вукова. Ипак, то њу не брине. Иако је ово права дивљина и има скоро два сата пешице до првих кућа, ова сељанка рече на крају, једва чека април. Тада ће поново, по старом добром рецепту, далеко од вреве, гужве и трке за обавезама уредити свој мали кутак и живети „у складу са природом”.