Дух народа

Дух народа свакако није роба која се пакује у боце и потом продаје под етикетом власти или опозиције.

Јесте то помало аморфна категорија коју законодавци покушавају да уграде у документа, али тешко је лебдећу појаву у сталном покрету, која настаје сасвим спонтано, фиксирати на папиру.

Дух народа у различитим ситуацијама поприма различита обличја, пошто је, макар инстинктивно, саздан на темељима слобода, демократије и људских права. Како не трпи неправду, одувек је кроз историју света био на мети властодржаца који су покушавали да га обликују по сопственој вољи, да га покоре кад се није уклапао у њихове визије.

Дух народа тврдоглаво одбија страначка обележја. Имали смо прилике да у последње време по Србији сведочимо како је силовито искакао из боце коју нико никада није успео да херметички затвори и пломбира оловом. Први пут после два масовна убиства, други пут поводом планова за рударење литијума. Оба пута исти погубни ритуали ове недовршене земље: покушаји да се ситуација политизује.

Првом приликом, власт се окомила на „лешинаре” из опозиције тврдећи да желе да капиталишу на протесту против насиља. Политички ривали сваку прилику покушавају да користе за себе, али била је то, најблаже речено, неодмерена реакција. Да не кажем дегутантна. Власт је надменом агресивношћу од себе гурнула многе који су у одговору на трагедије очекивали више људскости, а мање ароганције. Ни опозиција се у лову на дух народа није баш прославила.

У другом случају, који је такође повод масовних манифестација незадовољства по читавој земљи, понавља се сличан сценарио. Опозиција покушава да преотме спонтаност и прети „еколошким устанком”, који објективно није у стању да покрене, још мање да води.

Власт је уочи избора била калкулантски обазрива, па је обуставила „Рио Тинтов” пројекат „Јадар”. Дух незадовољства вратио се у боцу, али не задуго. Кад су прошли избори, председник је добио прилику да окаје грешку одустајања од рударења, коју себи не може да опрости. Покренута је масовна кампања „за”. Потписан је меморандум о сарадњи с немачким канцеларом. Напредњаци су се утркивали да понављају речи председника „каквог нећемо имати 300 година”, што визионарски рече председница скупштине.

Панегирици развојној шанси Србије и добити која ће донети не зна се колико новца. Укључили су се новопечени експерти хемије, рударства, минералогије, педологије или хидрологије од којих добра половина није чула за Мендељејевљев систем. Прорежимски колумнисти пуне ступце садржајима на којима би могли да им позавиде плаћени лобисти „Рио Тинта”, који су се такође активирали.

Чеп је поново искочио. Протести по десетинама српских градова. Пред јавност су изашли људи које обично не виђамо: сељаци под шајкачама који разложно образлажу зашто су против. Зашто се, као некада њихове чукундеде на Солунском фронту, боре за здраву Србију, за њену незагађену земљу и воду. Њихов глас је једино веродостојан.

Онда су почели да се понављају стари ритуали. Опозиција која не зна да себи ширу подршку обезбеди озбиљним програмима, поново се заверенички увлачи у нови талас протеста. Изводи демонстранте на блокаду железничких станица Прокоп и Нови Београд и на ауто-пут код „Газеле”. Онда поврх свега неко изјави да је циљ рушење привреде Србије и заустављање њеног развоја.

Поклон на сребрној тацни властима које се охрабре да тестирају снагу отпора. Члан 74 Устава јемчи свима право на здраву животну средину и на благовремено и потпуно обавештавање о њеном стању, а онда се људи који траже да им се испуни уставно право хапсе због подривања уставног поретка. Делује сумануто.

Ометање саобраћаја по међународним рутама по закону је кажњиво и они који су то чинили треба да одговарају, иако је парадокс да правду истерује власт која некажњено крши законе кад год затреба и радикалски се понаша у складу с изјавом Николе Пашића да „закони важе само за противнике”.

Но, председник је овог пута био много обазривији. Препознао је да изнад њега лебди дух који окупља народ. Присетио се да је и сам понављао да „никоме нећемо дозволити да дирне у слободарски дух нашег народа”. Пажљиво је избегао да критичаре његовог омиљеног рударења назове издајницима или србомрсцима. Отишао је у Мали Зворник, где је могао да чује оно што његова политичка околина не сме да му каже. Свети дух обуздао се да контролише дух народа.

Блокада рударења је пример да би дух и снага народа морали да буду ти који одлучују. Не морају на то да нас подсећају песме Џона Ленона или Џејмса Брауна. У систему какав је, а није добар, председник је овде тај који се бави менаџментом сваке кризе. Он је тај који више од било кога другог обликује обрисе народног духа, али засад није у томе успео. Да ли ће наставити да ради на литијумском просвећењу народа који већински игнорише његову политичку моћ?

Председник има своје механизме којима брани дух свеколиког српског јединства, али око животне теме какав је литијум засад нема резултат. Рударења неће бити барем две године, али то не значи да је одустао. То није у складу с комбинацијом његових шаховских тактизирања и борилачким вештинама делије. Наставиће, дискретније него до сада, да ради на ломљењу фронта отпора.

Духом народа не управљају политичари, мада би то волели. Да, они несумњиво, уз помоћ медија, утичу, али има ситуација када спонтано незадовољство еруптивно избије. Тада постаје опасно. Политичари ће бити успешни само онолико колико препознају пулс јавности.

Дух овог народа је у другој рунди поново добио литијум на поене. Повраћен је део територије за коју се чинило да ће је освојити себични међународни и домаћи интереси и сурова мултинационална корпорација. Што не значи да дух може мирно да се врати у боцу одложену поред ринга.

Судбина духа народа јесте да стално буде на дежурству, пошто је овде и даље тешко одредити да ли Србија има шансу или је већ изгубила. То нећемо знати уколико се не ослободимо тамничара духа народа.