Duh naroda

Duh naroda svakako nije roba koja se pakuje u boce i potom prodaje pod etiketom vlasti ili opozicije.

Jeste to pomalo amorfna kategorija koju zakonodavci pokušavaju da ugrade u dokumenta, ali teško je lebdeću pojavu u stalnom pokretu, koja nastaje sasvim spontano, fiksirati na papiru.

Duh naroda u različitim situacijama poprima različita obličja, pošto je, makar instinktivno, sazdan na temeljima sloboda, demokratije i ljudskih prava. Kako ne trpi nepravdu, oduvek je kroz istoriju sveta bio na meti vlastodržaca koji su pokušavali da ga oblikuju po sopstvenoj volji, da ga pokore kad se nije uklapao u njihove vizije.

Duh naroda tvrdoglavo odbija stranačka obeležja. Imali smo prilike da u poslednje vreme po Srbiji svedočimo kako je silovito iskakao iz boce koju niko nikada nije uspeo da hermetički zatvori i plombira olovom. Prvi put posle dva masovna ubistva, drugi put povodom planova za rudarenje litijuma. Oba puta isti pogubni rituali ove nedovršene zemlje: pokušaji da se situacija politizuje.

Prvom prilikom, vlast se okomila na „lešinare” iz opozicije tvrdeći da žele da kapitališu na protestu protiv nasilja. Politički rivali svaku priliku pokušavaju da koriste za sebe, ali bila je to, najblaže rečeno, neodmerena reakcija. Da ne kažem degutantna. Vlast je nadmenom agresivnošću od sebe gurnula mnoge koji su u odgovoru na tragedije očekivali više ljudskosti, a manje arogancije. Ni opozicija se u lovu na duh naroda nije baš proslavila.

U drugom slučaju, koji je takođe povod masovnih manifestacija nezadovoljstva po čitavoj zemlji, ponavlja se sličan scenario. Opozicija pokušava da preotme spontanost i preti „ekološkim ustankom”, koji objektivno nije u stanju da pokrene, još manje da vodi.

Vlast je uoči izbora bila kalkulantski obazriva, pa je obustavila „Rio Tintov” projekat „Jadar”. Duh nezadovoljstva vratio se u bocu, ali ne zadugo. Kad su prošli izbori, predsednik je dobio priliku da okaje grešku odustajanja od rudarenja, koju sebi ne može da oprosti. Pokrenuta je masovna kampanja „za”. Potpisan je memorandum o saradnji s nemačkim kancelarom. Naprednjaci su se utrkivali da ponavljaju reči predsednika „kakvog nećemo imati 300 godina”, što vizionarski reče predsednica skupštine.

Panegirici razvojnoj šansi Srbije i dobiti koja će doneti ne zna se koliko novca. Uključili su se novopečeni eksperti hemije, rudarstva, mineralogije, pedologije ili hidrologije od kojih dobra polovina nije čula za Mendeljejevljev sistem. Prorežimski kolumnisti pune stupce sadržajima na kojima bi mogli da im pozavide plaćeni lobisti „Rio Tinta”, koji su se takođe aktivirali.

Čep je ponovo iskočio. Protesti po desetinama srpskih gradova. Pred javnost su izašli ljudi koje obično ne viđamo: seljaci pod šajkačama koji razložno obrazlažu zašto su protiv. Zašto se, kao nekada njihove čukundede na Solunskom frontu, bore za zdravu Srbiju, za njenu nezagađenu zemlju i vodu. Njihov glas je jedino verodostojan.

Onda su počeli da se ponavljaju stari rituali. Opozicija koja ne zna da sebi širu podršku obezbedi ozbiljnim programima, ponovo se zaverenički uvlači u novi talas protesta. Izvodi demonstrante na blokadu železničkih stanica Prokop i Novi Beograd i na auto-put kod „Gazele”. Onda povrh svega neko izjavi da je cilj rušenje privrede Srbije i zaustavljanje njenog razvoja.

Poklon na srebrnoj tacni vlastima koje se ohrabre da testiraju snagu otpora. Član 74 Ustava jemči svima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju, a onda se ljudi koji traže da im se ispuni ustavno pravo hapse zbog podrivanja ustavnog poretka. Deluje sumanuto.

Ometanje saobraćaja po međunarodnim rutama po zakonu je kažnjivo i oni koji su to činili treba da odgovaraju, iako je paradoks da pravdu isteruje vlast koja nekažnjeno krši zakone kad god zatreba i radikalski se ponaša u skladu s izjavom Nikole Pašića da „zakoni važe samo za protivnike”.

No, predsednik je ovog puta bio mnogo obazriviji. Prepoznao je da iznad njega lebdi duh koji okuplja narod. Prisetio se da je i sam ponavljao da „nikome nećemo dozvoliti da dirne u slobodarski duh našeg naroda”. Pažljivo je izbegao da kritičare njegovog omiljenog rudarenja nazove izdajnicima ili srbomrscima. Otišao je u Mali Zvornik, gde je mogao da čuje ono što njegova politička okolina ne sme da mu kaže. Sveti duh obuzdao se da kontroliše duh naroda.

Blokada rudarenja je primer da bi duh i snaga naroda morali da budu ti koji odlučuju. Ne moraju na to da nas podsećaju pesme Džona Lenona ili Džejmsa Brauna. U sistemu kakav je, a nije dobar, predsednik je ovde taj koji se bavi menadžmentom svake krize. On je taj koji više od bilo koga drugog oblikuje obrise narodnog duha, ali zasad nije u tome uspeo. Da li će nastaviti da radi na litijumskom prosvećenju naroda koji većinski ignoriše njegovu političku moć?

Predsednik ima svoje mehanizme kojima brani duh svekolikog srpskog jedinstva, ali oko životne teme kakav je litijum zasad nema rezultat. Rudarenja neće biti barem dve godine, ali to ne znači da je odustao. To nije u skladu s kombinacijom njegovih šahovskih taktiziranja i borilačkim veštinama delije. Nastaviće, diskretnije nego do sada, da radi na lomljenju fronta otpora.

Duhom naroda ne upravljaju političari, mada bi to voleli. Da, oni nesumnjivo, uz pomoć medija, utiču, ali ima situacija kada spontano nezadovoljstvo eruptivno izbije. Tada postaje opasno. Političari će biti uspešni samo onoliko koliko prepoznaju puls javnosti.

Duh ovog naroda je u drugoj rundi ponovo dobio litijum na poene. Povraćen je deo teritorije za koju se činilo da će je osvojiti sebični međunarodni i domaći interesi i surova multinacionalna korporacija. Što ne znači da duh može mirno da se vrati u bocu odloženu pored ringa.

Sudbina duha naroda jeste da stalno bude na dežurstvu, pošto je ovde i dalje teško odrediti da li Srbija ima šansu ili je već izgubila. To nećemo znati ukoliko se ne oslobodimo tamničara duha naroda.