Подвала Грузији звана „европска будућност”

Сједињене Америчке Државе припремају нову „обојену револуцију” у Грузији, саопштено је прошле недеље у Москви. Према сазнањима Спољне обавештајне службе Русије (СВР), у Вашингтону су веома незадовољни догађајима у бившој совјетској републици, а уочи парламентарних избора заказаних за 26. октобар ове године. Како подсећају, земља коју тренутно води западно оријентисана председница Саломе Зурабишвили већ једном је прошла кроз кошмар насилне промене власти (новембра 2003) што је убрзо довело и до рата са првим суседом Русијом (августа 2008) и губитка Абхазије и Јужне Осетије, две покрајине са већинским руским становништвом.

Очигледно свесни да се украјинска авантура ближи неминовном и неповољном крају, „пророци трећег светског рата” вратили су се помало заборављеном бојишту – кавкаској републици, смештеној уз саму обалу Црног мора, а између Русије, Турске, Јерменије и Азербејџана. Истој оној на коју је својевремено око бацио нацистички вођа Адолф Хитлер.

Намера Вашингтона није смишљена на пречац. Грузија је једна од најстаријих хришћанских земаља, са нешто више од 4,6 милиона житеља, прегрмела је вековне буре од античких до наших времена. Ипак, оно што је данас чини посебно привлачном за западне мешетаре је чињеница да је увелико прошла кроз хаотичан период социјалних напетости. Створено је ново грађанско друштво, људи су почели да размишљају у складу са општим глобалним променама. Такође, тамошње политичко јавно мњење прилагодило се савременим трендовима и земљу претворило у јаког играча међу некадашњим совјетским државама.

Али много шта је враћено и у природно стање. Прекиду дипломатских односа са Москвом, који је трајао пуних 16 година, траг се полако губи и Грузија данас много пажљивије прати све што јој се сервира са обе стране некадашње идеолошке границе. У Тбилисију су почели да мисле својом главом и одмеравају којим путем ће у будућност. Некако у том духу теку и припреме за предстојеће парламентарне изборе. А то би могао да буде упаљач за нове немире.

Грузија је са великим потресима преживела своју „обојену револуцију” кроз које су морале да прођу практично све земље чланице некадашњег социјалистичког блока. Па и неке друге, које нису одмах пристале да се уклопе у једнополарни амерички свет. Искуство које је тада стечено, али и све оно што су прошле и друге земље, схваћено је као добра школа. Понављати исте грешке свакако би било неодговорно. Повратак коренима и пријатељима са којима се, руку подруку, вековима ратовало против страних завојевача и других глобалних мрачних сила, све више се схвата као најприроднији избор.

На данашњој политичкој сцени кавкаске земље (од 2012) главну реч води партија Грузијска машта, коју тренутно предводи Иракли Кобахидзе. Анимозитет према Русији који је промовисао некадашњи председник Михаил Сакашвили истопио се пред потребом за сарадњом. Трговинска размена са некадашњом совјетском матицом од својевремених 438 милиона долара достигла је до данас 1,5 милијарди. То је било сасвим довољно да западни кругови владајућој партији залепе проруску етикету.

По речима председнице Зурабишвили, једини избор Грузијанаца морале би да буду „европске интеграције” за које су се одлучили „још пре много векова”. Ипак, ништа што је поменутима обећано по слому СССР-а 1991. није заживело. Ни пријем у ЕУ, ни придруживање НАТО-у... Без сумње, Запад је пропуштао прилику за приликом. И тек када су тамошњи војни планери, вођени ваљда некадашњим Хитлеровим маштаријама, смислили да би напад на Русију са југа могао да промени ток историје, сетили су се Грузије. Али не само због највеће државе на свету већ и због Турске, Ирана, Блиског истока уопште, и чињенице да се светови, ма колико моћно изгледали, с времена на време – ипак руше.

Недавна бура изазвана одлуком грузијских парламентараца да усвоје закон којим би тзв. невладине организације (НВО) финансиране из иностранства биле проглашене страним агентима и потпале под закон који исту материју третира и у САД учинила се као добар повод за буну. Поготово што је против његовог доношења оштро иступила и председница Зурабишвили. Сада се због тога и других „проевропских” грехова тражи њена неопозива оставка.

Како објашњава Јуриј Самонкин из Центра за истраживање и развој евроазијства: „Од времена сукоба Грузије и Русије стасала је цела нова генерација и њени припадници веома озбиљно схватају ризике евроинтеграција. Садашња влада више је конзервативна, тако да је и својевремени позив украјинског председника Володимира Зеленског да се против Русије отвори јужни фронт у Тбилисију наишао на одлучно одбијање.”