Podvala Gruziji zvana „evropska budućnost”

Sjedinjene Američke Države pripremaju novu „obojenu revoluciju” u Gruziji, saopšteno je prošle nedelje u Moskvi. Prema saznanjima Spoljne obaveštajne službe Rusije (SVR), u Vašingtonu su veoma nezadovoljni događajima u bivšoj sovjetskoj republici, a uoči parlamentarnih izbora zakazanih za 26. oktobar ove godine. Kako podsećaju, zemlja koju trenutno vodi zapadno orijentisana predsednica Salome Zurabišvili već jednom je prošla kroz košmar nasilne promene vlasti (novembra 2003) što je ubrzo dovelo i do rata sa prvim susedom Rusijom (avgusta 2008) i gubitka Abhazije i Južne Osetije, dve pokrajine sa većinskim ruskim stanovništvom.

Očigledno svesni da se ukrajinska avantura bliži neminovnom i nepovoljnom kraju, „proroci trećeg svetskog rata” vratili su se pomalo zaboravljenom bojištu – kavkaskoj republici, smeštenoj uz samu obalu Crnog mora, a između Rusije, Turske, Jermenije i Azerbejdžana. Istoj onoj na koju je svojevremeno oko bacio nacistički vođa Adolf Hitler.

Namera Vašingtona nije smišljena na prečac. Gruzija je jedna od najstarijih hrišćanskih zemalja, sa nešto više od 4,6 miliona žitelja, pregrmela je vekovne bure od antičkih do naših vremena. Ipak, ono što je danas čini posebno privlačnom za zapadne mešetare je činjenica da je uveliko prošla kroz haotičan period socijalnih napetosti. Stvoreno je novo građansko društvo, ljudi su počeli da razmišljaju u skladu sa opštim globalnim promenama. Takođe, tamošnje političko javno mnjenje prilagodilo se savremenim trendovima i zemlju pretvorilo u jakog igrača među nekadašnjim sovjetskim državama.

Ali mnogo šta je vraćeno i u prirodno stanje. Prekidu diplomatskih odnosa sa Moskvom, koji je trajao punih 16 godina, trag se polako gubi i Gruzija danas mnogo pažljivije prati sve što joj se servira sa obe strane nekadašnje ideološke granice. U Tbilisiju su počeli da misle svojom glavom i odmeravaju kojim putem će u budućnost. Nekako u tom duhu teku i pripreme za predstojeće parlamentarne izbore. A to bi mogao da bude upaljač za nove nemire.

Gruzija je sa velikim potresima preživela svoju „obojenu revoluciju” kroz koje su morale da prođu praktično sve zemlje članice nekadašnjeg socijalističkog bloka. Pa i neke druge, koje nisu odmah pristale da se uklope u jednopolarni američki svet. Iskustvo koje je tada stečeno, ali i sve ono što su prošle i druge zemlje, shvaćeno je kao dobra škola. Ponavljati iste greške svakako bi bilo neodgovorno. Povratak korenima i prijateljima sa kojima se, ruku podruku, vekovima ratovalo protiv stranih zavojevača i drugih globalnih mračnih sila, sve više se shvata kao najprirodniji izbor.

Na današnjoj političkoj sceni kavkaske zemlje (od 2012) glavnu reč vodi partija Gruzijska mašta, koju trenutno predvodi Irakli Kobahidze. Animozitet prema Rusiji koji je promovisao nekadašnji predsednik Mihail Sakašvili istopio se pred potrebom za saradnjom. Trgovinska razmena sa nekadašnjom sovjetskom maticom od svojevremenih 438 miliona dolara dostigla je do danas 1,5 milijardi. To je bilo sasvim dovoljno da zapadni krugovi vladajućoj partiji zalepe prorusku etiketu.

Po rečima predsednice Zurabišvili, jedini izbor Gruzijanaca morale bi da budu „evropske integracije” za koje su se odlučili „još pre mnogo vekova”. Ipak, ništa što je pomenutima obećano po slomu SSSR-a 1991. nije zaživelo. Ni prijem u EU, ni pridruživanje NATO-u... Bez sumnje, Zapad je propuštao priliku za prilikom. I tek kada su tamošnji vojni planeri, vođeni valjda nekadašnjim Hitlerovim maštarijama, smislili da bi napad na Rusiju sa juga mogao da promeni tok istorije, setili su se Gruzije. Ali ne samo zbog najveće države na svetu već i zbog Turske, Irana, Bliskog istoka uopšte, i činjenice da se svetovi, ma koliko moćno izgledali, s vremena na vreme – ipak ruše.

Nedavna bura izazvana odlukom gruzijskih parlamentaraca da usvoje zakon kojim bi tzv. nevladine organizacije (NVO) finansirane iz inostranstva bile proglašene stranim agentima i potpale pod zakon koji istu materiju tretira i u SAD učinila se kao dobar povod za bunu. Pogotovo što je protiv njegovog donošenja oštro istupila i predsednica Zurabišvili. Sada se zbog toga i drugih „proevropskih” grehova traži njena neopoziva ostavka.

Kako objašnjava Jurij Samonkin iz Centra za istraživanje i razvoj evroazijstva: „Od vremena sukoba Gruzije i Rusije stasala je cela nova generacija i njeni pripadnici veoma ozbiljno shvataju rizike evrointegracija. Sadašnja vlada više je konzervativna, tako da je i svojevremeni poziv ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog da se protiv Rusije otvori južni front u Tbilisiju naišao na odlučno odbijanje.”